Наша књижевност

Хроника - – 235

Најзад на програм који је тежио да буде савремен и!напредан по већини дела, бацале су сенку композиције А. Факина, које нису ни уметничке ни народне, док је у сплету народних песама било исувише разноликости У одабраном материјалу и неповезаности у обради.

=

Милица Моч и Ћирило Личар извели су концерт на два кла_вира и тиме оживели врсту камерног музицирања која је већ давно била занемарена у Београду. 5 У богатом програму који је садржавао репе ен ативна дела иначе малобројне литературе за два клавира, Моч и Личар показали су неједнаку скалу изражајних моћи. На тој лествици последњи ступањ заузимала је Моцартова соната, изведена местимице робустно, што је донекле одударало од филигранског стила Моцартових композиција. Динамичко ниансирање у Моцарту, које тражи деликатну сразмеру. између крајњих линија, тиме је прелазило пранице ауторовог стила и карактеристика епохе. Чиста и прецизна техника обоје извођача дошла је до израза у „Скер• Сен-Санса, док се усвираност овога пара успешно показала у Шумановим Варијацијама, а највише им лежала распевана тематика Рахмањинова. ; Упркос томе што клавири нису били једнаки ни по боји, ни по тембру, концерт Милице Моч и проф. Личара претстављао је вече озбиљног камерног музицирања, које је имало тежњу да истакне лепоту дела а не личности иовоба не

=

Симфониски радио-оркестар иступио је по други пут ове сезоне концертом испуњеним делима словенске музике под управом Оскара Данона. Мада је од прошлога концерта овај оркестар показао знатан на-

предак у звучној складности и прочишћености — што је свакако заслуга диригената — он се још не може мерити са Београдском филхармонијом и

њеним најбољим достигнућима. Радио-оркестар има-све услове за правилан развој и он ће свакако постати озбиљно симфониско тело ако буде систематски радио под управом искусних диригената.

У центру веома лепог и интересантног програма (Новак: „Татре“, Бородин:. Друга симфонија) нарочиту је пажњу изазивала новина наше домаће уметности, Концерт за клавир и оркестар од Станојла Рајичића.

Рајичић, један од наших најплоднијих композитора, опробао се скоро м свима музичким формама, па је тако написао и ирви клавирски концерт у српској музици. Почевши своју композиторску каријеру У Прагу у лоба цветања атематског џ атоналног правца, у доба моднога конструктивизма и безидејне формалистичке музике, Рајичић је у својим првим ком" позицијама носио не мале трагове тих 'негативних утицаја. У својим новим композицијама он је наговестио да се одриче тог баласта прошлости и да тежи прочишћенијем и садржајнијем музичком изражавању, али

од наговештаја до потпуне реализације тих хтења још је остао замашан корак.