Наша књижевност

Флорин лик. : 259

Јон Долкан одмах устао. Узео је нож. Кад већ мора, нека буде што пре! Биће за Митру боље. М већ је био на вратима, али Флора је заплакала. Вратио се и засуо јој уста млеком. Те ве"чери била је дуго немирна. Једва ју је успавао. А тада га опет ухватила жалост око срца због изгубљене Митре. Сву ноћ ока није склолио. Тоза Бунзан је ркао. Рано зором отишао је на своју Чамрду...

— ....Ја сам, дете, остао три дана још без труна снаге. Тек у четврту зору отишао сам.. Траилову салашу. А кад сам тамо стигао, нашао сам је мртву. Било ми је одједном лакше...

На старчеву челу, све чешће, болови се преплитали у мргоде. Болест му истрајно сврдлала отпорност. Тражила је срце, као понорница издан. Мартин је ћутао, засићен топлотом бурдеља. Огањ, над којим су висиле почађале полутине претиле дивљачи, растапао је устајали ваздух у задах. Напољу, у планини, ветар се расипао по ледастим површинама дебела снега. Довлачио се мрак да затрпа планину.

Велик паук спуштао се низа жицу, са удубасте таванице. Из дрхтава клупка паучјих ногу испредала се, опрезно, једва видљива нит. Држала је чврсто грумен паука, над Мартиновом главом. Горе се лако затезала широка мрежа, укосо исткана, закрпљена на неколико места ситним везом. Паук, ткач, забавно је изводио своју игру несметана спуштања, омамљен топлотом. Дед Јон гледао га је са узглавља, једва радознало, кроз осеку болова. -

Намах, Мартин се пренуо из топла ћутања и устао са краја старчева лежаја, прекривена дебелим застирачем од козлине. Својом косурином, нечистијом него црњом, додирнуо је изне нађена паука, који је одједном стреловито узлетео уза жицу, и нестао с ону страну мреже. Мартин је погледао у деда:

— Јб мис флам'нто), — рекао је невино.

Дед Јон допратио га је гледањем до у кут насупрот отњу. Ту се умарио. Затворио је очи, па је опет, полако, отворио поглед на унуку. Мартин је управо одламао комадину проје од непросејана кукурузна брашна што ју је о ручку био испекао под гомилом врела пепела, начичкана жеравицом од церовине. Старац је гледао у ручерде Флорина. сина, у којима се све јаче истољавала Првулова снага.

109) Гладан сам.