Наша књижевност

280 Наша књижевност

А Куре се прави, да не слуша, да се не удостоји, и лице му равнодушно. |

Јосо се зато обраћа ракији, испије и хукне, сишући бркове. Чини он то широко и хуче великашки, истурује доњу чељуст, да посише бркове, и таре запослено зној с лица.

= На, мали! — даде Перушини искапити оно, што је остало на дну чашице. Перуштина дипне чатицу увис и дуго, жудећи, почека да се оциједи кап, затим тури језик у чашицу и заврти је "око њега.

— Носи, мала, ма ово! — дрекне Куре презирно кћери.

= Шаљем дите у свит, нек постане човик. Ево да ја нисан бија, ајмо рећи, у свиту, оли би се зна вако окренути и паметну рич рећи. _ -

= Лака је за то, шта не би зна рич рећи, него би му ове зиме било ајме и уку ка и теби — рече Куре испод гласа.

= Не пату моја дица, како ти мислиш! Ја сан свитски човик, мој драги, и знан се обрнути.

— А, знаш ти врага — промрмља Куре преко дебелих у нит и одгега за врата.

= Ајмо ћа, Мрдеша — крене се Јосо озлојеђен. о | је своје изблиједјеле гаће и тресао, као да се уређује за излазак.

Јосо није држао до одјеће. Одјећа је на њему била отрцана и невољна, јер уопће није допуштао мисао, да би одјећа, ма како била одрпана, његовој особи могла крњити углед; он је храбро у својим крпама улазио у уреде и гостиовице.

Пред крчмом се Јосо обрати њезиним старосједиоцима:

— Гледајте, како сан ја дите опремија, гледај! Купија сан му цилокупну робу... Три стотине сан да, мој драги! А нека ко други у селу извади ти новац! А она будала бенеће... — Јосо се избечи.

Перушина гледа с поносом у оца: зна ћаћа што ради, А Мр деша подупре Јосу:

= Наравски, то је умирено. Јосо је службен! == ТЕД није имао жеље, да га разумију.

И тако иду Јосо и Мрдеша и приповиједају један другоме своје планове и наде, обавјешћују се о свему и судјелују У ОКОЛИЦИ. о

Перушина се уморио па се не осврће више на околину ви ципеле, него мишљу подупире ноге, штедљиво клима; већ је спреман да се ји зввали гдје без обзира према одјећи.