Наша књижевност

Одлазак Перушине 281

Са завоја на седлу угледао је Перушина под собом цио град, како се стиснуо уз море као овце уз локву. Први пут види он град, иако је прешао тринаесту годину, а од његове куће до града само неколико сати хода.

Сад је он отворио очи и шутећи проматра чудновате грађевине, неке с високим димњацима и другим чудноватим додацима, а оца ништа не запиткује. То је град, што има питати,

Тако дакле Перушина разгледава, скаче очима од.једне ствари на другу, а ништа га јаче не дира нити чуди.

Тако су ушли и у вреву, а он заостаје и задијева се за пролазнике и посрће за оцем, кад се Мрдеша одијелио.

У неку велику кућетину су ушли. И ту је Перушини било најчудноватије, како се улази у те куће: пењеш се уз велике степенице, вртиш се око себе, да ти се заврти свијест, па на концу не знаш гдје стојиш ни гдје је излаз.

Повјереник је разговорљив, од обилне ријечи, пензионирац. Сједи он краљевски, крупан и висок као гора, бијеле главе, сиргсте коже; ненародан као управитељ циркуса. Ударио је громким гласом у товор и пребире палцима као каноник и меље, преврће ријечи глазбено, а види се, без стварног занимања, више из обичаја и доконице. Хвали он Јосину одлуку, да даде сина „Занату , хвали, како треба: — То је паметно, то је паметно; види се да си напредан човјек. Народу треба добрих занатлија, народу треба..

'А Јоси косе расту. Кад је видио, да се с човјеком даде говорити, сађе и он опрезно на своју: |

= А знате ли, да сан се ја просуја, док сан га овако опремија. Купија сан му спрему, нек дите људски изајде прид свИт.

Повјереник омјери испитљивим погледом Прлши, који је одрвенио на мјесту.

— Четири стотине сан да за све — подвостручи Јова. — Није то шала за једнога, ајмо рећи сиромаха. Ко ће мени, на један примјер, то накнадити. Како ће мени дица призимити... Право би било, да се мени призна штогод.

А повјереник мјесто одговора узвио фине суре обрве па шути. Он се ставио у посао, заузео послован став, службен, без обзира на Јосу; дапане Јоси се чинило, да га повјереник (не жели више видјети, да је испаљена пушка, да би можда волио да Јосе ту нема.

Затим повјереник изведе однекле четверо дјеце.

Перушина пружио врат и гледа другове. Одмах им прилази, као псић при сусрету. Оно четверо обучено је у круту одјећу, као