Наша књижевност

282 - Наша књижевност

да је од папира, и мичу се као лутке окрућено. Али обучени су, ваља признати, боље од Перушине. Зато је Перушина хтио да се то прикрије. Он приступи дјеци, која су га неповјерљиво гледала,

и почне опипавати њихову одјећу и хвалити своју. Заборавио је

он на оца и повјереника,

Ту би он заметнуо игру, да повјереник није позвао на одлазак.

Повјереник се не осврће на Јосу, постао неприступачан. А Јоси се подигла увреда:

— Ја дајем сина, мој господине, није то мала ствар. Ја сан њега, ајмо рећи, изучија и одгојија!

— Можда је овај повјереник министар као и сва господа == мисли Јосо, па њему ускраћује што, има свој рачун. Јер, није мо-

гуће да он дијете узима за. Јосину БОБИ — Ја дајем сина, а он ништа! Чекај! — Нисан ја, мипа, који дивљак — наставља Јосо гласно. —

Ја сан човик од свита, па знан што је служба... Мени се мора признати штогод. А повјереник салази низа степенице и шути. Јосо се донекле и збунио; није нашао ослонца у честитој мисли. Кад да ће вани, а перути остао наврх степеница; не зна салазити низ степенице. Стоји наврх њих, држи се грчевито за приручје и гледа плашљиво доље као у понор. Угледа Јобо тек оздо догађај. =— Шта не салазишг — пита љутито. — Ар Је ли ја» — зине Пере и почне спуштати ноге, као да стаје у помрчини на опасна мјеста; а рукама огрлио. приручје - и очи извалио у страху.

Повјер еник гледа испитљиво. Тада се Јосо. сјети, што је на ствари, па сведе, љутит,

рушину. Ко _ На дну степеница стане Перушина и погледа их одозго до доље и насмијеши се: видиш, узаћи је лако, а саћи не мош. Пред излазом дочека их Мрдеша. Мрдеша препонизно скине капу до земље, накриви уз сладак посмијех главу и пружи 50 фино повјеренику руку равно под

нос, неизбјеживо. =— Ја ван се поклањан, госпон пофјереник. Како фаше фиоо-

чанствор — сматрао је умјесним кајкавски нагласак.

Пе-

правама раке