Наша књижевност

они морају трчарати за њим као пси, па их напокон хоће да стрпа У влак. | |

Тако су се ненадано нашли на растанку.

У себи они отежу растанак, јер им се чини, да се није све испу-

нило, да изостаје. нешто у обреду. Па се врпоље они и стиде се.

један другога и траже нешто у себи и око себе. Перушина неодлучно, узвјерено, погледава сад оца сад вагон, куд повјереник упућује дјецу.

Јосо га позва у страну:

=— Видиш ли, шта сан ја мора учинити, да те опремим, видиш како смо се старали! — Затим подигне глас и погледа испод. ока повјереника:

— Видиш ли, шта сан ја мора учинити, да те опремин, како ваља, да ка човик прид свит изајдеш.

__ — Шта си га опремио! Шта си му дао! Гдје му је роба, завежљај! Видиш ову четворицу; сваки има Завожљај, а шта он има»

Јосо се запањи.

Перушина погледа у ону дјецу, па у своје руке, као зачуђен, што он збиља нема ништа у рукама. А није ни схватио, зашто би баш морао нешто имати. Јосо и Перушина су се укипили за час. Осјећали су се, као да су изведени пред некакав суд, и сви се њихови гријеси виде као кроз стакло.

= Шта ће сиротиња, мој господине — промуца Јосо молитвено, нехотице. Али се одмах отресе збуњености и сабере, па почне сину говорити, као да повјереника и не види, као да га и нема ту и као да је она његова упадица безначајна, и он је није ни опазио.

— И ја сан свита видија и обашта, па сан се опет на своју дидовину вратија. М бахуљача зими оде у свит, а у пролиће ето је опет у село...

Повјереник отргне Перушину и пође с дјецом у влак.

Јосо се наједном опет тјескобно журио, да Перушини утуви своју мисао, и ишао је за њим приносећи му уста на ухо (да се не догоди с њим каои с малим Антом, који се никада не јавља оцу, као да је у земљу дао. отац нема од њега користи ни на Божић ни Ускрс).

— Не заборави ћаћу ни матер, знаш!

Нешто зазвони и нетко викне. и

Јосо устрепи и турне Перушину за повјереником у влак, а он остане вани, не знајући се снаћи.

•