Наша књижевност

Одлазак Перушине 6 ' 285

Перушина је сјео на клупу у вагону с оном четворицом и не може ни да се причиња, да слуша повјереника, који дијели савјете, јер се сад наједном осјетио усамљен, отргнут, и звјера, да му се објасни ово. Очи му се чезнутљиво отимљу према оној страни гдје му је отац, а боји се прићи прозору, јер мисли да то не ваља. Јосо је извана истезао врат, да махне сину руком, али га није могао видјети. Е

Јосо стоји на мјесту, дижући високо главу и све се стидљиво осврће око себе, да га тко не гледа и не подсмјехује му се. И збиља из прозора вагона вириле су главе господе и гледале хладне или посмјешљиве очи Јосу у тој постајној укочености. А Јоси се чинило, да му се подругују, што он даје сина, што је ту, што је тако остављен. ИМ ту се осјетио понижен и ситан у том чудном воњу, шуму и трци безобзирних и безобразних лица, у тој околини толико службеној, пријетећој, опасној. Осјетио се Јосо наједном изложен; осјетио се отрцан, обучен јадно, огољен, гол. И сви људи они, чудно далеки и туђи, као што је све у тој постаји далеко и туђе, прозиру његову одрпану. и нечисту кошуљу, изблиједјели хаљак, заблаћене, смрдљиве чарапе, и виде његову рутаву тјелесину с брабоњцима смрада и сви се смију, смију се и — бјеже. -

Влак је ненадано, без икаква знака, кренуо. 5

Јосо зјане за влаком. Нехотице дигне за њим руку и попође не знајући зашто, па се онда, јако збуњен, заустави, стане се опширно прстима усекњивати, испухивати нос и хракати, скривати «се у се Јосо се забавио подуже собом сабирући се.

Један чувар се окоми на.

Јосо се окрене око себе и види, да је сам у постаји, с које је све однесено, нестало, и онда је чудновато осамљена, без сврхе.

ВЈЕКОСЛАВ КАЛЕБ