Наша књижевност

294 - Наша књижевност

истовремено решавати главни задатак — реконструисати морално застареле пећи, снабдети их савременом апаратуром, створити све услове за рад високог режима. Три године спроводио је ову линију, — на његове очи фабрика је мењала свој изглед. Такав. посао је захтевао упорност и способност за доследно спровођење одређене линије, упорност и способност за стрпљиво чекање да се средства уложена у мартенове пећи исплате и даду. добре резултате. У почетку четрдесетих година ово је већ биле фабрика која је могла да лије. челик високе марке. Као таква је ушла у рат — давала је ливено гвожђе — лила челик, пружала металопрераду све (до последњег тренутка свог живота.

У октобру 1941 линија фронта јако — се померила паре: Донбасу. Андрејев је добио заповест да спреми фабрику за евакуацију, да пошље опрему на Исток, а остало, што не може изнети, да минира и уништи. Ово је била најстрашнија и нај тежа етапа у његовом животу. Све оно што је некад градио. стварао, сад треба да се уништи, разруши.

Композиција за композицијом је одлазила на Исток — опрема и људство. Хиљаду и по радника Стаљинове фабрике отишло је са својим породицама на Урал. Све ове дане Павле Васиљевић био је на ногама. Ни је знао ни за минут одмора, био је сав напрегнут — сваког тренутка могла је стићи заповест да напусти фабрику. Требало је посвршавати хиљаду послова а међу њима и најглавније — успети да се фабрика нетакнута изведе из строја. Све дотле, док су радиле високе и мартенове пећи, код свих је, па и код Павла Васиљевића, тињала нада, постојало неко осећања живота — можда неће бити потребно да се фабрика демонтира, можда ће све и без тога проћи, можда се фронт неће померати. Али је дошао дан кад су Андрејеву телефоном јавили из Обкома партије и рекли му само неколико речи, и он, са своје стране рекао инжењеру цеха високих пећи Царицину и начелнику мартеновског цеха Телесову, да у пуном јеку зауставе рад свих пећи, добро их затворе, прекину давање дувања. ПО Андрејев је распремао фијоке свог радног писаћег стола, кад му је пришао инжењер Царицин. Више од свега на свету Андрејев је ценио своје забелешке. Он их је поређао на столу, — дебеле у кожном повезу књижице забележака. Оне су биле огледало његове душе, душе главног инжењера. Дан за даном, месец за месецом и из године у годину уносио је он у ове своје