Наша књижевност

МЕ Почетак битке. = Б 307

ченом стајалишту добити одговор, и какав одговор!... Кузма Грипорјевић је примио све ово како доликује. Другог одговора није он ни чекао од људи, чијој савести се био обратио. Из радости Јосја изврши размену, за пар рубља доби ражани хлеб, суву рибу и со. 5

И њих двојица отпутоваше на Урал. Нису се возили брзо. Али вагон већ нико није откачивао. Хладноћа је све више и. више стезала. Старац, навикнут на јужну климу, тешко је подно-зио хладноћу. Једном се пробуди због страшне хладноће, цело тело му је трнуло. Јутарња светлост је пробијала кроз пукотине вагона. Негде иза вагонског зида чули су се гласови. Јосја се мучио око врата, трудећи се да их отвори. Кузма Григорјевић је с тешком муком спузао са ногара. Сваки корак био му је мунав. Он подметну своје мршаво раме под греду, и заједно са Јосјом: дуго је кидао замрзла врата. Тек сад је Кузма Григорјевић први: пут осетиб колико је стар и немоћан. Скину рукавице, дотаме се хладног гвожђа. Опече га и он из све снаге повуче к себи врата.

Стајао је у отвореним вратима вагона, сунце му је било: право у лице. Лагано, као да је већ заборавио, Кузма Григорјевић трудио се да прочита назив станице. Од јаке сунчане светлости. од свежег ваздуха хватала га је вртоглавица. „Надеждињек..." Није одмах могао да схвати да је то обећана Уралска земља, град. до кога су стигли педесет девет дана свога путовања —- он и његових тридесет пет хиљада нацрта.

ТУ

У Уралској фабрици је радило хиљаду и по радника Стаљинове металургиске фабрике. Андрејев је био начелник производње ове крупне фабрике која је топила тенковски и авионски челик. Инжењер Царицин радио је у близини, у Алапајевску. Понекад. су се они телефоном везивали и питали један другог: кад ће... Фабрички је живот гутао Андрејеву све време. Кад га је савла. ђивала туга, вукло га у Донбас, одлазио је Кузми Григорјевићу Хи пројектно одељење. Било му је пријатно видети старог који је опомињао на Донбас, на блиску фабрику. Кузма Григорјевић је доводио у ред својих тридесет и пет хиљада нацрта. Постављао је увек исто питање Андрејеву, које су себи постављали сви Донбавовци: Кад ће» Ово питање је често себи постављао и сам Павле Васиљевић Андрејев. |