Наша књижевност
340 - ИЕ _ Наша књижевност
Јенцу“ примењивад своја мистична и регресивна схватања из „Луче микрокозма“, он у том правцу не прејудицира будућност и оставља и политички отворене све перспективе. Његош, према томе прећутно, признаје права народу да се у некој даљој будућности владавински сам одређује.
Нема, дакле, ни У последњој консеквенци, никаква идејног континуитета између »„Луче микрокозма“ и „Горског вијенца“. Његош је у „Горском вијенцу“ ослобођен мистике у коју се био“ забатргао својим првобитним космичким преокупацијама. Он овде, шта више, има јасне акценте који изражавају извесну његову скепсу у односу на тамна, метафизичка питања о богу, о препостању, 0 духу као предматерији, о почетку и крају, о вечности, и тако даље. Могли би се на мнотим местима у „Горском вијенцу“ утврдити чак и трагови позитивизма и слободнога мислилаштва, којима је баш његово време било обузето, и који су морали и на њега деловати. Личности у којима се некада гледала овоземаљска инкарнација његове мистично-космичке концепције из „УЛуче микрокозма“, владика Данило и игуман Стефан, за нас су данас врло реални, и чак реалистично дани ликови. Први, додуше, казује многа колебања и јаку унутрашњу борбу у супротностима. идеја и схватања, у трвењу осећања. Али то у ствари није ништа друго до израз свих оних духовних криза кроз које је и сам Његош пролазио, и које сели у владици Данилу, као и у самоме Његошу, завршавају триумфом осећања за стварност и њене законе. Други је, сасвим супротно од начина како је раније тумачен, дакле, као носилац, или боље рећи преносилац Његошеве мистично-идеалистичке филозофије из „Луче микрокозма“ у „Горски вијенац“, у ствари оличење чисте мекуствене мудрости, старац кога је живот претворио у мудраца, који казује само своја практична животна сазнања. То је лик каквих код нас, у народу, стварно има и који управо претставља један одређени наш народни тип. У крајњој анализи, он би се дао видети баш као супротан ономе што му се некада приписивало, јер у суштини значи негацију сваког магловитог узнемирења пред т. зв. вишим и нерешљивим питањима. У том старом калуђеру има скоро неких паганских трагова, толико се његова мудрост сва везује са земљу и за овоземно. И кад би ме неко питао, која је фигура у „Горском вијенцу“ нај реалистичније дана, ја бих без двоумице одговврио да је то управо игуман Стефан. Према томе, од средине коју описује; преко својих националних концепција које песнички оживотворује, па“
4