Наша књижевност

„Горског вијенца" - 343

зна јунаштву праведну ци јену. Лажу људи што за лафа кажу

да се миша и најмање боји. Хајте к мени под мојим шатором, ти, владикс и главни сердари, само да сте цару на бјељегу,

за примити од мене дарове,

па живите као досле што сте. Јаки зуби и тврд орах сломе, добра сабља топуз иза врста, а камоли главу од купуса.

Шта би било одучити трске

да не чине поклон пред орканом> Ко потоке може уставити

"да к сињему мору не хитају2

Ко изиде испод дивне сјенке_ пророкова страшнога барјака, сунце ће га спржит како. муња. Песницом се нада не растеже; "миш у тикви што је него сужањо Узду глодат = да се ломе зуби! Небо нема без грома цијену.

У фукаре очи од сплачине; пучина је стока једна грдна, добре душе, кад јој ребра пучу. Тешко земљи куда прође војска!

ЕНЕЗ ЈАНКО Трговац ти лаже са смијехом, жена лаже сузе просипљући, нико крупно ка Турчин не лаже.

СЕРДАР ЈАНКО Не држимо ове поклисаре, него да се брже отршају, да им паша штогод не двоуми; нек зна пријед, па чини што може.