Наша књижевност

344

Наша књижевност

ВУК МИЋУНОВИЋ У Отпиши му како. знаш, владико, ' и чувај му образ ка он теби.

ВЛАДИКА ДАНИЛО (отпинтуј е)

Од владике и свијех главара Селић паши отпоздрав на писмо! Тврд је орах воћка чудновата не сломи га, ал зубе поломи. Није вино пошто приђе бјеше, није свијет оно што мишљасте: барјактару дариват Европу, грехота је о том и мислити! Веља крушка у грло западне, крв је људска "рана наопака,

на нос вам је почела скакати: препунисте мјешину гријеха! Пуче колан свечевој кобили. Леополдов храбри во јеведа, Собијевски, војвода Савојски, саломише демону рогове.

У ћитапу не пише једнако

за два брата једноимењака. ' Пред Бечом је Бурак посрнуо,

'обрнуше кола низа страну.

Не требује царство нељудима, нако да се пред свијетом руже. Дивљу памет, а ћуд отровану Дивљи вепар има, а не човјек. Коме закон лежи у топузу, трагови њу смрде нечовјеством. Ја се сјећам што си рећи хтио! Трагови су многи до пећине.

За горске се госте не приправља!: у њих сада друге мисли нема,

40 што остре зубе за сусједе,

да чувају стадо од звјеради. Тијесна су врата уљанику,

за међеда скована сјекира.