Наша књижевност

368 Наша књижевност

једнако су га окружавале најлепше даме и молиле да им прича 0 Брној Гори, о четама, о ратовању Црногораца. Влалинка је био добре воље; говорио је непрестано. Ја, који га сваки дан слушам, дивио сам се тада његовом говору, његовим причама и језгровитим досеткама. Он је често при томе причању долазио у поетско одушевљење. Куд год је корачио, свуда су га пратила највећа господа и госпође. У своје, обично кратке, приче о Црној Гори мешао је вешто срећу и несрећу, јунаштво и страховање, победу и погибију. Све је он то умео вешто једно поред другог уплести ла лепо стоји, тако као кад добар ткач вешто уткива различите боје. Само на једном оваквом Вечеру, могао је сваки видети да

је то поета, да је велики поета. Он је говорио онако као што је. " У „Горском Вијенцу“ говорио. 5 -

Сваки од млађих Неапољаца и путника који га је те вечери слушао желео је ићи у Црну Гору. Он их одвраћа од тога; „У Црној Гори, вели, нема хотела, ни меканих постеља; нема путова, ни шеталишта; нема позоришта, ни балова. Само синови Штарте у њој би се задовољили. Црна Гора је град у коме је опсешњнута последња искра српске независности. Црна Гора је кремен који на сваки удар огањ даје“. :

_ Ротшилд није много слушао описивање Црне Горе. Он нема нимало поезије у себи. Кад је владика најлепше ствари причао, он ме упита: „Кују ли се новци на Цетињуг“ И мало после упита и владику: „Зато не кујете новце у Црној Гориз“ а владика му одговори: „Кад би се могли од камења ковати, ја бих их олавно почео ковати. — То му је палијански казаб, 4 иначе цело је вече француски говорио. Он има обичај, каткад усред француског говора, казати по неколико реченица на талијанском језику. Кад нађе у талијанским речима јачи израз, он се њима послужи. | После поноћи отишли смо кући. Кад смо сели у кола, уздахнуо

је владика; уздахнуо је тешко, као мати кад помисли на гроб свога јединца. Од тога уздисаја у мени је срце затрептало. Ја нисам ништа говорио. Он, после кратког ћутања, гласно рече: „Јадни мој српски народе! Кад ли ћеш ти постати просвећен, слободан и срећан, као и други народи!“ — Па се даље опет удубио у мисли; а кола су наша тутњила по лепим оним улицама. Ћутећи дођемо пред његов квартир, где он изађе, а његова кола одвезу мене даље, у моју постионицу. Владика је то вече господи и госпођама причао, у најлепшим бојама, све оно' што најбоље и најлешше има српски народ; а кад је сео у кола и остао сам са

•