Наша књижевност

Љубомир Ненадовић о Његошу 6 369

својим мислима, изашле су му пред очи све незгоде и патње срп= ског народа: сиромаштво, непросвећеност, робовање, поцепаност., Отуда онај тешки уздисај. То ми је сутрадан, наслоњез у својој великој столици, са тужним осећањем казивао.

Ја сам владици покаткад читао своје песме, Још првих дана мога доласка препоручио ми је да пишем штогод о Обилићу: драму, епос, шта ми се најудесније учини. Обилић је код свију Срба, а особито код Црногораца, идеал јунака. Често ме је од тога доба питао јесам ли што написад. — Тога дана донео сам му две-три стотине стихова о Обилићу да му читам. Желео сам да видим како ће му се свидети овај први покушај моје драмске поезије. Како се спусти у своју велику столицу, и мало од љутње утиша, замолим га да му читам Обилића, и он пристаде. Читао сам му. како кнез Лазар говори на збору војвода, и како му. војводе одговарају. Бојао сам се да му не будем досадан са читањем, зато сам често застајкивао и питао: „Хоћу ли даље читати“ == „Чита, чоче, што ме питаш!“ — Кад сам прочитао све што сам имао, упита ме: „Је ли то цијело прво дејством = „Није, господару, него је то друго дејство, — одговорих му ја. = „А што ми нијеси, рече, читао најприје прво дејствог“ — „Оно још није написано. — „Како тог“ — „Нисам имао стрпљења, него сам почео одмах друго дејство“ — одговорим му ја. На те речи он се слатко насмеје; узе мој рукопис и, разгледајући га, рече, опет гласно смејући се: „Да си почео одмах са петим дејством, прије би био готов“ — Он је неко време разгледао рукопис, и погдешто читао. Затим пружи ми рукопис натраг да му гдекоја места још једном прочитам. — Ја сам му читао јасно и полагано. Он је седео непрестано наслоњен у столицу. Био је задовољан овим мојим стиховима. Том приликом поклони ми један мали, старински златан новац: „Ево вам, рече, за спомен што сте ме послушали и почели (о; Обилићу писати. Овај је новчић велика реткост. Он је био у рукама шведскога краља, Карла Дванаестог, и У рукама Петра Великог. Дали су ми га за спомен у Петрограду; и ја га собом носим већ толико година. — Кад првог Турчина посијечете, даћу вам Обилића медаљу!“ — Допала су му се и два стиха што сам написао испод његове слике, што је један ОД овдашњих вештих