Наша књижевност

Реализам „Горског вијенца“ 331

=

њеј Али истовремено, тај примитивни имагинативист, који са осам= наест година постаје верски и политички поглавар, морао (2 57 рви мах бити занесен и својим теократским положајем, који проду је његова мистично-идеалистичка расположења, Завладичен у Петрограду, у сјају и помпи који засењују очи и ремете равнотежу у човеку, под раскошним орнатом који га, тако рећи, у ње1 машти претвара у првосвештеника и безмало свеца, Његош "дружује, као у неку врсту, унутрашњег духовног споја, поетски занос од мистично-идеалистичких литерарних „тема са којима се младалачки срео и узнесеност владичанским позивом која га, исто тако, у првим годинама његовог поетског стварања, неизбежно мистички, идеалистички, метафизички оријентира. Тим и таквим. компонентама се углавном обележава прва периода Његошева песничког рада, све до „Луче микрокозма“, којом се она завршава и У којој кулминира. | И та кулминација је много година и деценија природно импонирала нашем грађанском интелектуалцу. Разумљиво је што су се управо њоме задивљавале многе геверације наших идеалистичких теоретичара у литератури и у филозофији, удружених у том дивљењу са теолозима и мистично инспирисаним песницима. Сви су они заједно баш у тамној и замагљеној страни Његошева песништва гледали изузетне дубине и у њима тражили кључеве. за решавање не знам каквих свемирских проблема, И разумљиво је, исто тако, што се, у процени културних вредности како их је мерила наша грађанска интелигенција, „Луча микрокозма“ тако изванредно високо постављала, ако не баш изнад „Горског Вијенца“, а оно свакако упоредо са њим. У друштвеном систему који се духовно, па према томе и кулцурно оправдава вишим стварима, опредељењем одозго, "законитошћу некаквих божанских императива, једним моралом, једном етиком, једном филозофијом који се неприкосновено импонирају вишим, трансценденталним принципима, „Луча микрокозма је давала могућности да се много шта на земљи и у стварности објашњава и тумачи условљеностима одозго. М тако се само може разумети што су безмало сви који су раније код нас писали о Његошу, улагали велике напоре да између „Луче микрокозма“ и „Горског вијенца“ успоставе тесну духовну везу. Сви су они били склони да овај други спев сма-. трају као природну, садржајну, филозофску. примену на једном овоземаљском сектору, који је додуше наш, али више некако случајно наш, оних космичких идеја којима је први надахнут и испу-