Наша књижевност

УКивот Његошев · б 375:

ломе Раду. Нека врста државнога секретара и јединога министра, Симо постаје и учитељ Раду. Пун несређена знања, али ипак и јачега и савременијега него у ранијих учитеља духовника, Симо“ упућује Рада у класику, историју, философију и књижевност. Петнаест година доцније, Његош ће у Лучи кикрокозма топло благодарити Милутиновићу што му је први пут отворио очи за „зрачне просторе“. Љубомир Ненадовић живописно је приказао“ ово дружење двојице песника, њихове излете па брдима, њихове препирке и помирења.

Две године после одређивања Рада за пријемника владичанства, Петар ! је умро. Кад је 1781 наследио слабога човека и невешта старешину, владику Саву (коме су јачи људи двапут узимали власт из руку: Василије 1750—1766 и Шћепан Мали 1767 до: 1774), Петар ! затекао је оне четири нахије у потпуном беспоретку и међусобној закрвљености. Петар |, без војске, полиције, пореза и осталих атрибута државе, успео је међутим да уздитно | свој углед како нико ни пре ни после њега. Северно од четири нахије, неколика племена, Бјелопавлићи, Пјешивци и Пипери, баш су се пред његово ступање на власт одметнула од Турака; он је успео да и њих придружи Црној Гори и да постепено прошири црногорску заједницу и на остала Брда, на Ровце и на Морачу, који су, за његове владе, дефинитивно, стресли са себе турску власт. Од једне сасвим мале територије он је црногорску заједницу проширио далеко на север, скоро на домак Санџака. Сем тога, у једном тренутку, као савезник Руса, борио се с Наполеоном и истрајао јуначки у овој борби, држећи Боку и допроев“ ши до капија Дубровника. Али у народу где је „свака пушка топ, свака глава помазана, свакога воља колик општа, сваки дом двор, (а сваки крш град“ — како је рекао Симо Милутиновић — владати таквим народом захтевало је велики напор м ума и воље.

Отуда је мали Раде био много више забринут него почаство“ ван кад су га у осамнаестој његовој години, 18 октобра 1830,. огрнули мантијом преминулога стрица и прогласили „намјесником митрополита црногорског“. Два дана доцније постао је „свјешченодјак“, а тек неколико месеци доцније пећки архиеписког начиниће га архимандритом. У свом првом писму које је неколико дана после смрти стричеве написао, он Дрногорцу Матији: Вучићевићу у Петрограду потресним речима говори о својој невољи и бриви. ђ