Наша књижевност

382 | | Наша књижевност

Теових творевина. Он јегитта стварања једног генијалног песника и великог владара, који свој живот није одвајао од живота свога народа. Отуда је „Горски вијенац“ синтеза нашега народнога духа и врхунац нашега песничкога израза; једино дело у -народном стиху у коме је уметник успео да превазиђе народну песму. Упоредо са садржином, Његош је од обичнога пучкога десетерца, који је најмањи напор да се из прозе пређе у стих, начинио изванредно средство израза уливши у њега снагу, лапидарност, узвишеност и један нови ритам. Исто тако је и архитектоника „Горскога вијенца“ равна по вредности концепцији и стиху. |

ЈУ

· Видели смо да су година 1847, кад је „Горски вијенац“ објављен, и година 1848, кад се Његош заносио надом о збацивању турскога јарма, биле последње године здравља и снаге. Нарочито година 1847, после ерећнога свршетка црмничке побуне. „Видио сам се с владиком црногорским“, — пише Вуку један пријатељ из Боке и додаје: — „Фали се много на Млетке, да је ту највеселије и најмирније дане провео.“ Али година 1848 пуна је невоља због мађарске буне и Црногораца, који се спремају да, противно Његошевим наредбама, провале у Боку, а године 1849 дотле притајена слабост показа се као озбиљна болест; ипак се Његош у зиму, почетком 1850, толико операвио да је исти пријатељ могао јавити Вуку како је владика „сасвим оздравио“. „Оставио је, вели, пушење, а смрче табак и не да већ никоме да пуши код њега.“ Али у мају опет пропљува крв и болест га поново обори. Боравак у приморју, није га подигао, те пође у Италију, но ни тамо му не би боље. Био је готово на умору кад се вратио кући. „Није већ хтио слушати приморске љекаре, ни од њих узимати љекарије него се преда Богу и брату самоуку који га с наравским домаћим љекаријама, медом и маслом, млијеком и скорупом,.вида и извида, и данас... ево га читава и здрава, добро једе и добро спава, по пољу на ноге шета и на коња јаше“... Тако пише Вуков пријатељ почетком октобра 1850, али већ у пролеће 1851 јавља како се владици болест опет поврати ла и како је сишао у Котор до љекара, који га због зиме није могао походити. „С Његуша је кренуо по великој мећави и једва

Е •