Наша књижевност

ЗКивот Његошев | 383

је... сишао. Кад сам га видио преко града прећи, зачудио сам «се његовоме умору и блиједом лицу“.

Већ раније, кад је почео озбиљније побољевати, Његош је начинио тестамент који није обична опорука, него потресан до-куменат у коме се један геније опрашта од живота и мири са смрћу. А у писму пред смрт пише своме лекару: „ја сам и о смр"ти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није, но шга више зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале“... Италијански књижевник Карара видео га је кад је у последњим тренуцима живота писао и мислио о смрти. Био је, вели, врло промењен; дуга коса и брада покривали су му бледо, измождено лице: очи су: му биле мутне и мртве, глас промукао, дисање тешко, и већ је сам себи био тежак. У једном од својих последњих писама —- писаном почетком октобра 1851, а крајем тога месеца ће. умрети — Његош се тужи Вуку: „Давно бих на ваше писмо одговорио да ми мртвило даде, него из каквог вам стања пишем, до- | ста је и оволико, јербо када тијело страда, душа се вије у олујама.“ Лекари му беху забранили сваки напор и узбуђење и он се тужи како не сме да чита, да мисли, да лежи „ни на леђима, ни на лијсвој ни на десној страни“. У. октобру 1851 — казује један савременик. — беше га болест толико савладала да се поче у бунилу заносити, Главари се поплаше да није сврнуо с памети. „Забога, господару, шта ти је» — повика један од њих. Њетош подиже главу и суморно се насмеја: „Ваистину, таман ви "треба оваки господар, у каквој сам ја сад памети 15

Последње часове провео је са рођацима и главарима. Говорио им је мирно о својој смрти и укопу.: „Ево ме на ждријелу вјечнога дома... Копајте ме у Ловћен код нове цркве. У пе тријархалном и херојском свету смрт се не крије од самртника и брат Ђорђије му одговара да га не могу сахранити на Ловћену: „Ти знаш какви су Турци, вели он, могу послат кога да ТИ главу посијече, па куд онда наша брука и грдило!“

Несрећни Његош: и у последњем часу морао је мислити на Турке који су му целога живота морили душу!

Кад је у тридесет деветој години живота издахнуо на Лучин дан (21 октобра 1851), пошто је заклео присутне главаре да га сахране на Ловћену, био је тежак олујни дан.

5 У исти дан, кад је умро и Петар !.