Наша књижевност

384 5 - Наша књижевност

Обукли су га у владичанску одежду коју му је даровао. руски цар кад су га завладичили у Петрограду. И тако, „У дивном... одијелу накићен, с отвореним очима и засукатим брцима изгледао је... као жив и мирисао као ружа или као цвијет.“ Као у древна времена, цела Црна Гора изгреба лице од жалости, разлра рухо и искида косу. Са свих брда почеше у цетињско поље силазити Црногорке и по сву ноћ ду се разлегале тужбалице:

Куку нама, круно наша! Леле нама за вијека! Наш је свијет погинуо, сунце нам је потамњело, - крила су нам сломијена! "И које због рђава времена, које због незгодних односа са Турцима, не изнеше га одмах на Ловћен, него га привремено укопаше на Цетињу, у гроб светога Петра.

Пренос на Ловћен извршен је тек 1855 године. „Српске новине“ као да једине међу нашим листовима то јављају, преносећи 13 септембра из једног бечког листа ову ситву и незапажену вест: „Двадесет седмога августа пренесене су кости покојнога владике Петра Шу цркву светога Петра, коју је он саградио. Та се црква налази на врху брда. Ловћена, који је девет хиљада стопа висок.“

Пренос је извршен сасвим скромно, без свечаности. Кад се указала прилика да се испуни жеља покојникова, кнез Данило нареди да изваде његове остатке из гроба светога Петра. То се рашчу по Црној Гори; рођаци и знатнији главари сиђоше на Цетиње. МИ отац владике Рада беше присутал; била му је жеља да види сила и он то затражи. Одговорише му да се по канонима не може откривати мртвац док не протекне седам година од 'смрти. Али кнез Данило заповеди да се ковчег отвори. Сем тога, требало га је ставити у метални ковчег,

„

БОЖИДАР КОВАЧЕВИЋ