Наша књижевност

НИ

АЗА - Наша књижевност

"непријатељска упоришта. Пред Шошом и страшном Петом ко-

зарском бригадом, као барјак под којим наступају и мртви и жиБи, ишла је пјесма:

На Козари гроб до гроба, тражи мајка сина свога...

= Ех, мој Перо, да ми је још видјети Шошу, у нашој кући, па онда више не би жалила умријети — прижељкивала је Миља, бесциљао лутајући по опустјелој кући, из које се прије петнаестак дана отселио посљедњи штаб.

— Биће и то, мајко. Све ће бити што је боље — тјешио је Перо, непоправљиво увјерен у добар исход ствари.

Шоша је заиста дошао, боље речено, прошао једног потуљеног и хладног јутра, поткрај јануара четрдесет треће, кад је већ са свих страна тутњала офанзива и непријатељ, бројан и премоћан, ницао из магле и мећаве и тамо гдје му се човјек никад не би надао.

Још прије неколико дана, Перо је осамарио стеру мирну кобилу и отишао да евакуише рањенике, мала Мара добровољно је отклипсала да с омладином пребацује неко жито за дивизију Славка Родића, па се још увијек није враћала и тако је Миља, у ПА бре доба, остала сама у кући.

Забаченим дрварским путем, поред њезине куће, сваког дана у све већем броју, грљале су се у планину, избјеглице са саонама, стоком, безбројним завежљајима и ргсплаканом дјецом. Изгледало је као да је тамо негдје, у низини, нечија џиновска нога разорила огроман људски мргвињак, па сад збуњени мрављи ред, црн и уочљив у плитку снијегу, мили и путује спасавајући остатке свога уништеног склоништа. - ,

Обимну и све моћнију канонаду артиљерије и минобацача, ко-

· ја је расла однекуд испод земље, стала је да допуњава све гласнија

митраљеска ватра, која се, из два супротна правца, приближавала главном цестом. М што су се јасније чули митраљески рсфали, застрашујуће разговијетни и блиски, колона избјеглица из-потпланинских села била је све тања, ужурбанија и растрганија, док једне вечери није потпуно пресахла.

— Још мало и банда ће ухватити читаву цесту. Досад ко је ујагмио да прође у планину —- добро је, а сјутра, богами, не иде се с дјецом под митраљез — објаснио је Миљи један сеоски одборник, жгољав и забринут сељачак, који је до посљедњег тренутка