Наша књижевност

Мајка Миља 5 435

остао у опустелом селу, а сад је журио у планински збијег, „да се неђе са својим свијетом“. | |

Пред саму зору, кроз тијесан кланац, између чука већ посједнутих непријатељском војском, повукао се дрски Шоша са штабом своје дивизије. Већ у освит, на самој цести, зарешетао је изнад мале колоне митраљез са оближње камените главице, га су се борци трком сјурили иза једног ниског баира, обраслог кржљавим ље· скаром и протегнутог укосо према планини. Посљедњи је на цести остао командант Шоша. Са капом небијеном до самих састављених обрва, ујегнут у кратак полушињел и у ниским њемачким чизмама, лак и окретан као звијерка, он се немарно окренуо на посљедњи непријатељски рафал који је шинуо изнад саме његове главе и спсовао с досадом и презиром: |

— Иди, знаш, у неку ствар! Деобићеш орден у Босни, ево ти! – - и мирно, сељачки, одмјерио је непознатој будали тамо горе на чуки. |

Неки курир, који је рано ујутру. свратио до Миље да се огри-· је, чујући гласове, зграбио је аутомат и прискочио прозору да види ко је. Изненађен и узбуђен, једва је успио да избаци:

— Ево Шоше!

— Ма, сунца ти, је ли он» — трже се и Миља, губећи своју свакодневну присебност, па се ужурба по соби, збуњена и узбуБена, као да су је изненада затекли неспремну за давно очекиване госте. Преврћући тамо-амо, једва пронађе стари Перин капут и, облачећи га у ходу, пожури напоље.

Чело колоне већ је мимоилазило кућу и јасно је било да не МИсле ни гастати ни свратити. Са стране је газио Шоша, намрштен м оштар, без трага умора на лицу.

— Ево, ово је! — досјети се Миља, не скидајући с њега 33дивљена погледа. Дакле, тако изгледа тај чувени „командант Козаре“, о коме се пјева на сваком збору и у свакој колони.

— Сигурно су ге сваки дан тукли, док је био дијете — закључи она, земишљајући какво ли је само врагометно, црно и немирно дериште морао некада да буде овај сувоњави строги ратник кога су се исто толико бојали кслико сугга и волели.

— А ти, стара, још чуваш кућуг — реско и подругљиво добаци јој он заустављајући се пред капијом.

— Шта ћеш, друже, разишла ми се чељад, па чекам неће ли се вратити да се заједно некуд склонимо.