Наша књижевност

Књижевност

НАД ДЊЕПРОМ

Дњепре, ријеко бистра, што л не шумиш степом, низ Сечу, низ равни, низ љестве прагова —

да те друг твој прати на путу далеком

подно брежуљака, мостова и с нова

у шумљењу младом таласа у пјени

кад живот румени, кад живот румени!

Знаш ли гдје те видјех и спознах у болу кроз дуг шапат крви и грч завичаја

— шикљале су зоре и капале ноћи

и било је горко поћи а не дећи,

оставит за собом, дуго, љубав краја

(с пожаром у тмици, тугом у прсима); ал и онда, Дњепре, кад силне ти војске прекопаше бојна поља бињацима, разрише ровове, све воде безороде прођоше, на Запед, с кикотом слободе — и тада, и прије гледах ти међаше ма да их Тек данас очи угледаше!

Ево, први пут сам крај обала ТтБОјих,

а сњегови тешки пали, претрпали!

Гледам те — без вруткг, без неба по теби, без даха што вишњу у румен разгали,

нит клокота жива, нит жубор да чујем

— ал знам развигор већ тихо кљуном кљује, разнијеће оклоп ледни у комате

и низ пјену модру заједрити санте,

и опет ћеш, Дњепре, бити у дан сиви

тај што оком плови, који срцем живи!

Ој ти Дњепре, ријеко, дај зашуми степом,

низ Сечу, низ равни, низ љестве прагова,

подно брежуљака, мостова — и с нова

у модрини морг срешћеш се с ријеком

с Дунавом ријеком, и Савом, и Дрином;

а знам: наћ': ћеш љубав међ њих, љубав што је

ко небо дубока, љубав земље моје

— поздрав земљи братској жуђеном даљином !... ДУШАН КОСТИЋ

«