Наша књижевност

ТОЈ РК

Држећи елегантно десну шаку на куку, дојахао је генерал Делвоа, на високој, белој мазги просипајући десно и лево осмехе налик на нешто презриве благослове: Еј, ви пешаци, како сте»

Али Роби се није дао благосиљати. Он скочи, заобиђе белу мазгу и дојури Ланду који је јахао мршаво, риђе кљусе.

— Ја ћу направити највећи скандал. Зашто сте нас задржали» Направићу вам најгору штампу коју је икад пуковник имао.

= Видим! климну Ланд загонетно главом.

Образована је опет колона и — напред. Новинари су остали у зачељу, али сви у једном реду.

Указа се убрзо и Кастанофита на другој обали брега, густо зидано село с белим кућама које су вириле из пролисталог храшћа.

Зачеље је у истој линији са челом колоне прошло крај постројене групе партизанки, које су на оштру, пискаву команду свог водника прописно поздравиле поткомисију с пушкама пред прси. _.

Оне су биле све једнако обучене, у преправљено енглеско војничко одело. Оружје им је било, можда уједначеније но у бораца из Амударе али ипак довољно разнородно да се са сигурношћу могло рећи: — Партизанија, она стара, драга, права!

Кастанофита је од устанка 1943 до данас више пута паљена, али мека, тршава трава, ничући из ожиљака и црних опекотина згаришта, пркосно се лелујала на истом пролетњем ветру који је свечано надимао заставе и транспаренте над празничном гомилом света густо сбијеног на широком простору пред црквицом из ХТУ века, у стилу једноставном и љупком.

Било је ту на тргу народа из свих околних села, чак и оних на десет сати хода. А окупило се свако у групу, око својих барјака, парола и жена повезаних марамама живих боја. Пове-