Наша књижевност

60 : : - Књижевност

торица су већ сутрадан, сви на једном ланцу, сваки са железном алком око врата, отпремљени у Стамбол.

Нема сведока и никад се неће моћи знати како је било могуће намамити тако искусне и угледне људе у такву клопку и поклати их усред Травника, као овце, без гласа и. отпора. Тај“ покољ бегова и првака, извршен срачунато и хладнокрвно у дворишту Конака, на везирове очи, без обзира, без икаквог поштовања форме, како никад досад ниједан везир није вршио убиства, изгледао је у очима света као ружан сан и зла.мађија. Од тог дана сви су Травничани били о Џелалудин-паши, кога је народ прозвао: Џелалија, истог мишљења, ствар која се иначе ретко дешавала. Досад, они су за сваког злог везира (па и за многога који није ни био тако зао) говорили да је најгори, али за овог садашњег нису више говорили ништа, јер од оног најгорег па до овог Џелалије био је дуг и страшан пут, а на том путу људи су од страха губили говор и памћење и способност да упоређују и да нађу реч која би могла означити шта је, ко је, и какав је Џелалија.

Април месец прошао је у студенај запрепашћености и немом очекивању шта ће бити, ако после овога може још нешто да буде.

Тада је, у првим данима месеца маја, везир — набавио слона.

Кад се људи у Турској испну до високих положаја и докопају власти и средстава, често се код њих јави и појача занимање за необичне животиње. Пешто као ловачка страст, али изопачена ловачка страст која избегава покрет и напор. Тако је и досада бивало да поједини везири доведу понеку животињу коју овдашњи свет није никада видео: мајмуна, папагаја, ангорску мачку. Један је набавио и младог пантера, али за ту тигровску расу није, изгледа, ова травничка клима подесна. После првих испада и покушаја да покаже своју крвожедну природу, зверка је престала да расте. Додуше, везирови докони људи заливали су је обилно жестоком ракијом и давали јој колачиће од есрара и афиона. С временом, пантер је погубио зубе, длака му је изгубила сјај и лињала се као у нездрава марвинчета. Угојен, недорастао, он је лежао у авлији, слободан и безопасан, жмиркао на сунцу, док су га петлови кљуцали и несташна штенад непристојно опкорачивала. А идуће зиме угинуо је пантер природном и неславном смрћу обичног травничког мачка.

Да, и ранији везири су, као необични, строги и тешки људи, доводили чудне животиње, али ако је по необичности и строго-