Наша књижевност

62 – -- Књижевност

искупили на тргу, да виде чудо невиђено, али кад би угледали мрке сејмене и чули име Џелалудин-везира, сви би гласови умукли, сва би (се лица следила, и свак би тражио најкраћи пут до _ своје куће, трудећи се да и сам себе увери да нигде није био и

ништа није видео. Официри, чиновници, мухтари, заптије, који ·

по дужности нису могли другачије, излазили су са страхом и поштовањем пред непознату везирову животињу и, не усуђујући се да много распитују, набављали су од народа безобзирно и брзо све што се од њих тражило. Они су, у већини, прилазили не само пратњи него и младом слону са удворничким осмехом на лицу, гледали љубазно дотле невићену животињу и, не знајући шта да јој кажу, пл а браду и шапутали, али тако да пратиоци чују: <

— Машалах, машалах! Не буди му урока!

А у деби су стрепили да се слону не деси штогод док је ту, на подручју њихове власти, и нестрпљиво очекивали час Кад ће сва та везирова тевабија, заједно са чудовиштем, кренути даље и прећи у суседну нахију, под туђу надлежност. М кад би поворка заиста напустила њихов град, они би одахнули оним муклим уздахом олакшања и дуго гомилане одвратности и мржње на све, уздахом којим чиновници и „царски људи умеју понеКад да уздахну, али тако да их ни црна земља не чује, а камоли жив човек, па ма био и најближи.

Па и народ, онај ситни свет који ништа није и ништа нема, није смео да говори јавно и гласно о ономе што је видео. Тек иза добро затворених врата они су се подсмевали слону и ругали трошку и пажњи којом (се, као нека светиња, превози животиња злогласног везира. . У

Једино су деца, заборављајући све опомене и сваки обзир. говорила гласно, кладила се и препирала о дужини слонове сурле,

о дебљини његових ногу и величини ушију. На игралиштима на

којима је тек ницала трава, деца су се играла фила и његове пратње. Неумољива, неподмитљива, неустрашива и свевидећа · деца! Једно од њих је фил; оно иде на четири ноге, маше главом на којој треба замислити сурлу и велике, (оборене уши. Други представљају пратњу, набусите и дрске слупе и сејмене. А један од дечака би претстављао мутеселима и (са много истинске 60јазни и лажне љубазности прилазио тобожњем слону и, гладећи

браду, шапутао: