Наша књижевност

Прича о везировом слону А Ма 81

слонови и свака животиња, све до гњиде! Ништа Не може бити од ове Босне док у њој Џелалудин влада, данас Џелалудин а сутра богзна ко други, гори и црњи од њега. Него треба ударити рђом о земљу, исправити се и не дати ником на се. Ником! Али како» Зар у овој чаршији у којој пет људи не можеш саставити да једву истиниту и праву реч кажу везиру у лице» Ништа, ништа се не може! Тако је то већ одавно овде у нас: ко је срчан и поно"сав, тај брзо и лако губи хљеб и слободу, иметак и живот, али онај који повије главу и преда се страху тај опет толико изгуби од самог себе, толико га страх поједе, да му живот не вреди ништа. А ко се затекао у ово Џелалијино време да живи, има да бира једно од тог двога. Ко може да бира. А ко може» Етб, и он сам што све 'ово овако мисли, и он сам, шта може да каже за себег Увек се истицао својом храброшћу и хвалио се да је срчан за тројицу, за десеторицу, за половину Травника, и то ону срчану половину. Хвалили су га и други. Паг Синоћ је био срчан, поред ватре, и сад је, чини му се, исто толико, али где му је била срчаност кад је разговарао са стражом, кад га је напустило све овим. лудог (страха и једва му. ноге изнеле стражњицу уз брдог Зар без оне четворице пишман-ефендија није истина остала истина и оно што је право, право» Не; не, немају више крви ни снаге ни Травник ни његова чаршија, а и оно мало даха што им је остало троше на шалу и подсмех и лукавство. Зато тако и живе (мисле: да живе!) и зато им живот не ваља, баш ништа не ваља. |

Мислио је Аљо дуго све неке такве и још многе друге необичне мисли и сваку је на крају остављао“ нерешену, Ју њеном ћорсокаку, ) |

Пренуо се: из мисли кад је чуо звона на стоци коју су оса чад враћала низ брдо у град. Са сумраком он је полагано силазио у варош. М како (де спуштао низ брег, у њему се полако стишавала, она узбуна нових и неразмрсивих мисли са зараванка, на висини, и он је постајао опет стари Аљо, чаршијски човек који Воли да се нашали и подругне, а са аваким кораком све се више и одређеније јављала у њему жеља да врати жао за срамоту свима чаршилијама и да их за њихову празну хвалу и велики кукавичлук намагарчи како заслужују. Од те мисли лице му се развлачило поново у његов стари обешењачки осмејак. Настојећи да