Наша књижевност

с —

82 = 5 Књижевност

споредним сокацима дође неопажен до куће, ОН је живо смишљао шалу којом би се'осветио и наругао свима. |

Код куће су га дочекали жена и деца са сузном радошћу која наступа после тешке бриге. Вечерао је добро и спавао још боље, а сутрадан, кад је изишао из куће, није у његовој глави било трага од јучерашњих мучних мисли, али је зато носио у себи готову и до у појединости смишљену причу о свом одласку у Конак.

ј Кад су чаршијски људи јуче поотварали своје дућане, одмах су приметили да је затворен дућан Аље Казаса. Убрзо се сазнало да се Тосун-ага вратио више мртав него жив, а да је Аљо нестао међу (стражарима у Конаку. Забринути, једни су са својих ћепенака бацали скривене погледе на Аљин дућан, други су слали шегрта, али дечак би се увек враћао са истом вести, да бе дућан Аље Казаса не отвара. -

С том бригом чаршија се те вечери и затворила. А кад је. јутрос прошао, здрав и насмејан, и спустио као увек свој ћепенак и почео мирно да суче повјесмо жуте свиле дуж целог дућана, тр- · говцима је одлакнуло. И док су јуче били у великој бризи за Аљину судбину (а то значи и за своју), сад су, љути помало на. свој јучерашњи страх, већ. одмахивали хладно руком и тврдили да се сулуде главе добро. држе на рамену. Неки од љубопитљивих и доконих већ су прошетали испред Аљиног дућана. Он се весело питао са свима, али осим његовог безазлено-лукавог осмејка није нико од њих ништа друго понео са собом. Тако цео дан. Тек предвече, Аљо је испричао једном од еснафлија и комшија тихо ну поверењу своју причу о јучерашњем дану.

— Теби могу да кажем (све, шапутао је Аљо. пије ми било лако кад сам упао у стражу и видио како Тосун-ага замиче за ћо'ше, али видим: нема се куд. Правим се ја као да сам поштао својим послом и да ћу. уз Виленицу, али они не дају опепелити. Знамо ми, кажу, у Конак сте ви пошли, па ево Конак ти је отворен. ИМ доведоше ме у Конак, па кроз једну авлију, па кроз другу, па у неку велику, мрачну просторију. Све гледам око себе, а много бих дао да сам на другом мјесту. Ту ме оставише сама. Чекам ја, чекам; свакојаке мисли по глави претурам и све сепитам хоћу ли икад своју кућу очима видити. Видим нека двојатроја врата, али сва затворена; из једних кров кључаницу свијетли кб сунце, Приђем на прстима и сагнем се да провирим; још нисам ни (око прислонио кад ти се она врата отворише, а ја онако