Наша књижевност

Прича о везировом слону _ = 83

побауљке упадох у неку свијетлу и пространу собу. Кад се исправим, имам шта видити. Богата простирка и свака згода. Сва соба мирише амбером. Ту два човјека под чохали доламама и тешким оружјем, а између њих, мало подаље, сам Џелалудинпаша. Одмах га познадох. Упита ме нешто, ама ја, онако збуњен, слушам а не чујем. Опет ме пита: ко сам и шта хоћу, а глас му кб свила. Ја стадох нешто да муцам, кб туђим устима: да смо се, ето, због фила договорили и дошли, ето, да молимо.

= Ко је још с тобом» пита мене везир ОНИМ истим гласом, као да говори однекуд издалека, а право ме у очи гледа.

Укочих се, крв се у мени зблану. Обрнух се и погледах иза себе макар оног крепаног Тосуна, а знам да нема никог, да су ме сви издали и оставили на том страшном мјесту, и да ми ваља сада самом џевапити. Е, ту се у мени нешто преврну. Исправим се, окренем лицем право везиру, приклоним главу а метнем руку на прса (кб да сам се за то спремао одавно!) и точнем да говорим слободно: 3

== Мене су, свијетли пашо, послали испред цијеле чаршије, не да учиним биузур тебе (ко би то смиои помислити 2), него да замолим тефтедар-ефендију, бива, да ти он каже нашу жељу и нашу молбу: овај твој фил, бива, дика је и украс нашег града и наша би чаршија била рада да види бар још једног онаквог да набавиш, па да можемо да се поносимо пред цијелом Босном, а и живинче да није овако само и (без свога пара, бива. А већ ми смо га толико заволили да свој хајван не волимо колико њега. Ето, то је што(су ме послали да ти кажем и да те замолим испред све чаршије, а ти знаш најбоље шта ћеш и како ћеш урадити. Само, што је до нас чаршијских људи, и три и... четири оваква на добавиш, нама неће бити тешко. И да не вјерујеш ако чујеш неке друге ријечи које само лажни и неваљали људи могу да износе, а са којима ми из чаршије ништа немамо и нећемо да имамо. И опрости што сам ти и нехотице пред очи изишао!

Тако ја говорим, а сам не знам откуд ми све то у памет долази. Кад сам завршио, ја паднем и пољубим везира у скут и у руку, а он рече нешто једном од пратње, али ја Не чух шта, и изгуби се некуд. А мора да је нешто добро рекао, јер ме она двојица пе Еоик не може бити љепше у ону мрачну собу, па у авлију.

6»