Наша књижевност

86 5 Књижевност

о

љуску са пљувачком, а са задовољством жвакао и гутао млечну језгру. |

_ Дечаци су ба пали | орахе на улицу. пред фила и он их је пажљиво купио, савијајући смешно велику главу на кратком врату. И тада је неко од деце дошло на необичну мисао. Располовило је _ љуску од ораха, извадило из једне поле језгру, а на њено место ставило живу пчелу. Затим је слепило обе поле, тако да је орах изгледао као цео, и бацило га пред фила. Слон је смрскао орах, али у том тренутку стао је да маше главом, да пушта чудне гласове, да (се отима пратиоцима. Тек кад је стигао на Лашву и стао немилице да врче хладну воду, смирио се малко. Спроводници су мислили да га је неки обад убо. А

То домишљато и свирепо а наивно средство показало се као несигурно и слабо за слоновека уста. У већини случајева фил би смрскао и орах и пчелу и све то прогутао не трепнувши оком. Али то је био само почетак. У општој мржњи људи постају упор- ни, зломислени и довитљиви. · . Е –

У дечје шале умешали (су се старији, све опрезно и неприметно. Пред фила су сада почели по сокацима да избацују јабуке, и то не какве му драго, него лепе, крупне сенабије и зеленике, тако да пратиоци нису могли ништа посумњати. Међутим, на понекој од тих јабука Травничани би исекли чеп, изрезали срце, у шупљину сасули мало туцаног стакла и сичана у праху, па чеп опет утиснули у јабуку, тако да је изгледала цела. Стакло је било 'стучено у фини прах, а сичан у малим количинама. А са ћепенака и иза затворених прозора људи су посматрали фила, очекујући дејство тога отрова за који им је речено да је спор, али тако сигуран да и слону може дохакати. Али ту су Травничани могли да виде како је тешко отровати слона, и због његове способности да поднесе сваки отров. ПЕКО је фиљ, упорно и узалудно трован, још дуго „проводио своје“ по травничкој чаршији. Па ипак, кад је наишла зима, он поче да слаби и да показује разне поремећаје у стомаку и цревима. Најпре забранише да му народ пружа ма шта од хране, а затим престадоше потпуно да га проводе кроз чаршију. Извели би га кратко на обронке око Конака. Ту би фил мало живнуо: Пажљиво и свечано је газио плитак снег, пипао га сурлом, приносио устима, па га онда бацао љутито увис. Па и ти изласци су бивали све краћи, јер се фил сам враћао у своју