Наша књижевност

Прича о везировом слону 1 5 87

шталу. Ту је лежао на слами, тихо јечећи и тражећи све веће количине течности.

Док је фил тако боловао, чаршија је настојала свим могућим средстима да сазна шта је и како је са њим. Много се из Конака није могло чути, али за добре паре сазнали су од сигурна човека:

_ прво, „да фил лежи поваздан и да од њега тече и сприједа и

страга“; друго, да послуга у Конаку већ расправља о том „колико вриједи слоновска кожа“; једни тврде да вреди хиљаду гроша, други то побијају, а трећи допуштају, али додају да њено штављење траје годину дана. Чаршији, која има урођен и оштар смиИсао за оно што је главно, то је било доста. Они су платили ту вест колико вреди и продужили да чекају без речи, измењујући само између себе кратке, неме погледе који много значе. И нису чекали дуго. Једног дана прошао је чаршијом шапат да је фил угинуо. = Цркб фил.

Ма колико испитивали, никад нећете моћи сазнати ко је био први који је изрекао ове речи. Кад кажем „изрекао“, ви ћете, бојим се, одмах замислити неки јасан и жив изговор, готово неко · победничко кликтање. Помислити тако нешто, значи потпуно не познавати овај град. Никад се тако овде није говорило, а понајмање у време фила и Џелалије. Они и не могу тако говорити. Они то просто не би умели. Рођени и одрасли у влази и на промаји, у овом планинском граду, у ком откако свет памти седи везир са својом силом и пратњом, присиљени живе у страху коме се мења узрок и име, али који остаје увек исти, они су наследно оптерећени са стотину чаршијских (обзира који никад не умиру, док се рађају нови. А кад (се деси овако да им се у грудима јави неко осећање победничког заноса, оно се подигне до извесне Висине, код неких чак и до прла, па се онда врати тамо одакле је и дошло, да легне заувек, поред толиких заноса, огорчења, протеста, који су се некад исто тако дизали и, неизражени и нечувени, легли у то исто гробље.

Дакле, тако је и таквим гладом неко негде проштапутао' те речи, и оне су као: невидљива вода из незнаног извора, која се само по шуму наслућује, потекле чаршијом, од грла до грла, од уста до уста; тако је „пукао глас“ и тако: су га та никад довољно неискашљана босанска грла и вечно недовољно БА ШПориа

· уста пронела кроз целу варош.