Наша књижевност

До Вука и од Вука ; , 71

томе језику написана. Кад је тај млади српски сељак од двадесет и неколико година, културни самоук са минималним стеченим знањима, али са огромном бистрином памети и изванредно правилним културним тежњама, написао 1814, неколико. месеци по одласку из Србије, а идуће године у Бечу и објавио, своју прву критику на Милована Видаковића — то је била уствари истовремена оба рата и „славјанскоме“ књижевном језику и читавој „славјанској“ литератури. Али такав његов непомирљиво антитрадиционалистички став је исто тако био објава рата и регресивним, реакционарним друштвеним силама, које је он већ од првих тренутака имас јасно и оштро супротстављене великој културној борби коју је заметнуо. На челу тог противничког френта стајала је црква. Она је про– тив Вука Караџића водила једну изванредно сурову, нелојалну, па много пута и клеветнички ружну и недостојну кампању.) У борби против Караџића, она је поступала управо противнародно. Оптужујући га, пред грађанством и пред нарсдом као антиправославца, агента католицизма, протестантизма, унијатизма, она га је оглашавала за издајника вере. Оптужујући га да борбом против „славјанског“ језика и старога правописа поништава духовну везу са Русима, оптуживала га је као антисловена. Али, истовремено, пред аустриским властима, ова га је сумњичила и као ссцијалног превратника и кварисца морала, који нарушава друштвену безбедност, и као „агента русицизма“, који својим славенофилством подрива аустриску државну политику. Црква се није устручавала да се против Караџића обраћа за помоћ и властима у Бечу и Пешти, и онима у Крагујевцу и Београду, тражећи од њих да га немилосрдно прогоне и да му онемогућују сваку активност, па и могућност да живи. И од самога Петрограда црква. је тражила да. се Караџићу одузме руска пензија, од које је он уствари и живео. На челу читаве те крвничке борбе против Вука Караџића стајао је митрополит Стратимировић. Његов деспотски теократизам и његово. духовно реакционарство били су већ постали врло тешки српској грађанској класи. Он је онемогућивао сваку организовану друштвену или културну акцију која би тежила да грађански живот културно осамостали у односу према црквеној туторској власти над њим. Тако је он, на пример, забранио пештавским Србима да организују своје књижевно друштво. Познато је, осим тога, да је они самоме Лукијану Мушицком запретио да ће га искључити из цркве зато што преводи Хорација, а као „Доситејевца“ прогонио га је до смрти. И таквоме Стратимировићу „неки Вук Стефановић“, како.