Наша књижевност

112 | Књижевност

ну снагу и парализује правилан развој. Дошавши из Србије, из краја где се говори чистим народним језиком, са дубеким осећањем за чистоту и лепоту, за живе вредности језика, које је у њему било укорењено већ и његовим херцеговачким пореклом, 06: је код Срба у Аустро-Угарској наишао на једну литературу је зички однарођену, писану језиком и стилом које сигуран народни слух не може да прими и усвоји. Народни језик се није био угасио у српској грађанској класи у Аустро-Угарској. Она је њиме говорила, на њему мислила и осећала. А језик њене литературе није одговарао њеној живој стварности. Вук Караџић је морао одмах схватити да постоји, према томе, велика несразмера између саме грађанске класе и литературе која се у њој развија и негује. Младо српско грађанство је доиста показивало и далеко већи витали= тет и много више животне садржине, моћнију потенцију и класне и националне свести него ли што је то капацитет ондашње литературе био у стању да изрази. И за Вука Караџића је од почетка било јасно да култура српског грађанства у Аустро-Угарској, да његова литература као носилац његове културне мисли, нема основног инструмента којим би се изразила, да нема свога језика. Вук Карапић је, дакле, од првих тренутака увидео да се питање језика поставља као првенствено важно, као најсуштаствени је у решавању читавога српског културног проблема. И он је тиме одмах и непопрешно одредио и главну позицију на којој се борба за културну реформу имала водити. | Али је Вук Караџић добро видео и који ће фронт таква борба имати против себе. Он је знао да ће, решавајући проблем језика разбијањем средњевековне језичне традиције у корист живог народнога језика, изазвати против себе све конзервативне дру| штвене факторе, од цркве и виших, привилегисаних слојева. грађанства; до интелигенције која се са њима повезала и писаца који су у традиционалистичкој литератури стекли већ неко име и признање. Одмеравајући те противне снаге, он је могао проценити да ће њихов отпор бити им јак и опасан. И то је могло и одредити његов одлучан, апсолутан, скоро би се рекло, за оно доба, екстреман став према свима овновним принцитима супротне стране. Вук Караџић од првих тренутака наступа са маквималним борбеним програмом: потпуно непризнавање сваког 16 зичког, па и садржајног традиционадизма у књижевности, негирање сваке живе, стваралачке вредности „славј анскоме“ језику, али и негирање вредности окоро свима књижевним делима која су на

+