Наша књижевност

До Вука и од Вука 1 111

пућа. Стања наше књижевности тога времена не би се могла при- | казати у бољој слици од оне коју је о њој дао Бранко Радичевић у својој сатиричној поеми „Пут“. Он је њу тада видео као непро-

_ лазну прашуму, закоровљени трњак који пригушује сваки цвет

и убија сваки плод, запуштену њиву која је зарасла „чкаљем, буником, татулом и свакаквим другим травуринама“. И ту се, доиста, Вук Караџић појављује, како га је млади грађански песник и замислио, као горосеча који отвара путеве, крчилац корова и сејач новога семена. Он се у нашој књижевности од првога тренутка манифестује као снага која преобраћа, преокреће стања ствари у њој, која у њима извршује читав унутрашњи преврат. Он јету и тада извршио тако корениту и радикалну реформу, да се доиста може говорити 0 једноме развоју српских књижевних прилика до Вука Караџића, а о другоме од њега. Такав огроман, историски резултат могао се постићи само Једном културном револуцијом.

· __Акоби се поставило питање, у чему је револуционаран чин Вука Караџића, које су револуционарне одлике његова великог кулТурног дела, одговора би било неколико. Вук Караџић је, пре свега, дошавши Србима у Аустро-Угарску, од првих тренутака схватио, иако неупућен, друштвени карактер нове српске средине

_ и разумео њена стања и њихове могућности. Он је тамо нашао јед-

Но српско друштво на вишем ступњу материјалне цивилизације, Једну економски снажну грађанску класу која је у животу тамошње српске заједнице била водећи друштвени фактор, далеко значајнији него што су то могли бити примитивни, рудиментарни грађански елементи у ондашњој Србији. Он је одмах увидео, снагом своје здраве логике, убедљивим упоређивањем једног и другог друштвеног стања, да управо српско грађанство-у Аустро-Угарској, које располаже и економским средствима и утврђеном друштвеном и националном самосвешћу, претставља стварну базу за развој савремене националне српске културе. И он је, вођен својим огромним нагоном за културу, који у њему живи и дејствује још из ранога детињства, и непогрешно просуђујући где се за њу налазе реални услови, остао да ту и дела, као на правоме месту за велику културну акцију. То би био један доказ за његово правилно социјално оријентирање.

Други доказ реалног сналажења у проблемима и процењивања њихове суштине био би у чињеници да је Вук Караџић без за-

„буне и непогрешно увидео болно место српске културе онога вре-

мена, основну њену унутрашњу супротност која јој убија живот-

БИБЛИО

а У