Наша књижевност

116

Књижевност

моћним, изванредно утицајним вођом у борби. Преко њих је он Безивао људе, задобијао присталице, стварао борбену војску и одржавао у њој борбену храброст. Оне су освајале омладину, која му је, тако рећи, извојевала победу, у широким грађанским и народним круговима. Али највиши лични револуционарни квалитет Вука Караџића била је његова апсолутна бескомпромисност. Он је, водећи у тешкој борби и тежак живот, морао много пута да чини лечне уступке пред онима од којих је тражио материјалну помоћ, да би за велику ствар животно истрајао. Понекад је то бивало и на штету личнога достојанства. Ово се нарочито показује у његовим односима са Милошем Обреновићем. Па и ту, као личност, као човек, Вук Караџић је умео да се задржи на крајњој граници, иза које би се људско достојанство сасвим поништило. Кад је простачки деспотизам Милоша Обреновића претио да то достојанство и стварно поништи, Вук Караџић је знао да се исправи и „оберкнезу“ Милошу да каже тако тешке истине какве се монарху уопште врло ретко казују, а какве једном српском владасцу зацело никад, ни тада ни после, нису речене. Међутим, ни у односима са Милошем, који су понекад бивали тугаљиво еластични, Вук Караџић ни у једноме тренутку није учинио ниједну концесију у својим револуцио– нарно-културним принципима, ниједан компромис у борби преко које их је остваривао. И кад га је Милош Обреновић ружно уцењивао захтевима да се одрекне неких својих начела, да би му уделио неколико дуката за насушни хлеб, Караџић је остајао апсолутно непоколебљив. Таква снага уверења, такво храбро принципијелно истрајавање у једној друштвено-културној борби сведоче о длубокој револуционарној вољи Вука Караџића, о његовом непобедивом унутрашњем убеђењу да он извршује једну историску мисију.

Да је та грандиозна културно- револуционарна борба доиста била историски значајна, доказују и реперкусије и одјеци које је она имала. Оно што њу, између осталога, карактерише, била је и њена принципијелна ширина. Вук Караџић никад није показивао схватања која би његову акцију имала ограничити само на подручје арпске културе. Напротив, он је имао уверење да су принципи за. које се бори од општег значаја и вредности. Овим тога, и он лично није био подложан осећањима уског, шовинистичког патриотизма. У својој огромној делатности проучавања народнога живота, он је обухватао безмало све југословенске народе и крајеве, показујући | се врло помирљив у питањима шта је српско, а шта не. Вук Кара| вић се од првих тренутака повезује у акцији са Словенцем Колитаром, у тесном 108 додиру са илирским Хрватима, обилази Босну и