Наша књижевност

Вуков дух и национална култура - 121

Вук није могао пристајати. Вук је тражио људе који су свесни у своме раду свих појединости, који мисле својим умом — као што је сам Вук био — и не подају се на сваком кораку свачијем утицају —- или их је одбацивао, неумољиво и неуздржно, свом доследношћу свога рада и свом силином свога темперамента. „Пишите или правилним црквенословенским језиком, па нека вас читају који тај језик разумеју, али кад хоћете народу да говорите, морате му писати чистим народним језиком, и то оним начином да он та | језик разуме. Без тога нисте народни књижевници, нисте књижевници уопште и ником нисте потребни; још, напротив, тада сте само штетни“, мислио је и говорио Вук. Свако отступање од чистог и правог народног језика Вук је осећао као нарушавање светиње. Од наРродности језика, по најдубљем уверењу Вукову, имало се поћи ка · народности културе. Имало је то да се прими до. краја или да се иде у — непријатеље Вукове..

Вук је, некако инстинктивно, осећао да у извесном правцу претставља цео народни колектив и најприсније. његове интересе. То се види из држања Вукова од почетка његова рада. Он је некако „Објективизирао“ себе према себи самоме, и, радећи културне и научне послове своје, сматрао је себе другим човеком, човеком народног поверења и природним заштитником његових интереса. Свако би попуштање за њега било изневеравање заставе коју му је сам народ ставио у руке да око ње покупи све књижевнике. Тако се потреба сне реформе коју је Вук предлагао једначила код њега са заветним циљем и смислом целокупног живота његова.

Тако је Вук упорно радио на остварењу свола великог задатка борећи се ло крајњих могућности против свих који су му на путу стајали. Војвођанска црквена управа, која је у својим рукама држала целу просветну политику Срема, Бачке и Баната, и државна управа у Србији, опет под утицајем црквених управљача у Србији, све до краја педесетих година (до приближно 1860 Гг.), — биле Су отворени противници Вукови. Цензура београдска постала је књижевна партија противника Вукових која није дала да се Вук брани од неоправданих и често гнусних напада, а није сматрала да и најгору клевету против Вука треба спречити. Тако су се те „просветне“ власти дигле против Вукова превода Новога завета 1847 године не дајући му приступа (колико су могле) у руке српских грабана, износећи да је тај превод највећа срамота за српски народ и највећа несрећа коју је српска књига доживети могла. Може се разумети шта се све у тим временима предузимало да се растурање