Наша књижевност

122 : | ! Књижевност

те књиге спречи. Вук је био за њих и туђ, католички најамник, И издајица свога народа, и недостојни преводилац светога текста који га је својим прљавим језиком обесветио и с блатом помешао. А Вук је стајао на својој гранитној стени доказујући да су његови нападачи безумници који не знају шта говоре и на шта се каменом бацају. ·

(Очеличен у борби за народни језик и правопис, Вук се бранио једино својом генијалном логиком, која је у прах сатирала његове јавне непријатеље за којима су стајале свемоћне црквене власти у Војводини и Србији, и својим очевидним правом, које ни код једвог читасца његових полемичких написа, иоле непристрасног, ни је остављало сумње на чијој је страни истина. Па ипак Вук, ма како био његов положај тежак, због усамљености његове, није хтео примати ни привидне једномишљенике ни полутанске помагаче; 06 је био увек готсв да их изобличи и прикаже у правој светлости. Њему су били потребни цели људи, прожети његовим духом до ср= жи костију, који ће борбу за народну културу сматрати исто онако својим животним циљем као што је сматрао сам Вук. И ти су људи 1847 године, заједно са својим руководиоцем и учитељем Вуком, дошли и сломили гвоздену фалангу непријатеља Вукових. То су били Бранко Радичевић и Ђура Даничић.

Они су, пре свега, умели да оцене сву величину Вукова рада и сву генијалност Вукову. Они су осетили да Вук ради за оно поколење српскога народа које ће моћи извршити на себи онај унутрашњи преображај који је Вук некада на себи сам извршио: одбацити све ненародно и туђинско што је тадашња „изображеност“ у њима нагомилала и вратити се себи, оном народном начелу које је у њима усађено од српских предака њихових. Они су, с правом, осетили да од њих отпочиње то поколење и смело су пошли напред. Од огромног је значаја било то што су оба та борца били врло даровити људи који су Вука у свему разумели и његову науку примили као своју.

Мислим ипак да ће бити најбоље, да би се то видело, да наведем речи самога Даничића са којима се он 1847 године појавио у јавности и којих се држао целог века свог. „Светић грди Вука! Грди га, јер не зна шта је Вуку српској књижевности. Вук није живљео нити живи за свој вијек, него за вијек други што настаје; зато га његов вијек не разумје, зато па вијек његов прогоњаше ... Наопако би било кад би тако остало на свагла. Наопако би било по нас и по нашу књижевност кад би сви онако мјерили Вукове