Наша књижевност

Хроника -

који је о свом сусрету г< Вуком писао Чеху Ханки овако: „Познанство с поштованим Вуком било ми је необично мило и драго. То је човек који на лицу и у читавом држању носи печат свога каракгера. У својим напорима имао је успеха. Потомство ће му за њих дати ону награду коју му данас они који га ближе познају, од срца олају“ (тисмо је из 184 г.. И Бантке и Цибулски тачно су оценили значај Вуков.

Читав низ пољских преводилаца такмичи се, такорећи, у превођењу епских и лирских народних песама, углавном све из Вукових збирки, Ту је, најпре, песник Брођински, који се служио и страним преводима, Талфијом и Гримом; потом песник Ј. Б. Заљески, па најобилатији преводилац Роман Зморски и др. Мајзанимљивији је однос према Вуку и народној песми Адама Мицкјевича, великог пољског песника и првог професора словенских књижевности на Колеж д Франс у Паризу (1840—1845).

О Мицкјевичевим предавањима о нашој народној поезији (у свему седам лекција, фебруара и марта 1841 год.) писано је код нас у више махова; ја ћу ту поменути само најнужније. — А. Мицкјевич није био слависта, филолог и историчар књижевности, какав је, рецимо, био

У оно време [1 Ј. Шафарик; он је.

био генијални песник, који је своЈУ катедру схватио као политичку позицију емигрираних у Францу-. ску Пољака, који се боре против руског царизма. Он сам каже: „Средства и приручнике за овај свој курс био сам присиљен да тражим у самом себи... Што сам осетио и опазио за свог борављења у словенским земљама, што нисам заборавио од ранијих радова о и.

313

сторији и литератури Словена, а,

варочито, што се у мене улило од духа који данас покреће њихове

-народе, — то сам делио са својим

слушаоцима.“ Због тога се не тре-

ба чудити, што је за његова пре-

давања речено да су импровизаци-_ је. Да би се упознао с нашим на-

родним песмама, он их је посудио

од песника Заљеског, исто тако

Вуков Рјечник, Талфијин пре-

вод народних песама на немачки,

Вукову књигу Монтенегро и

др. Утврђени су у науци, углавном,

сви његови извори за историју Сло-

вена на Балканском Полуострву,

историју српског народа, за податке о Црногорцима и бо Његошу итд,

Говорећи о народној епици, он ју

је поделио на јуначке песме и на

„романсе“; међу прве иду песме

чији се догађаји тичу целог народа (тако, песме косовског циклуса),

међу друге песме у којима се о-

певају авантуристичка дела поје-

диних витезова (тако, на пр. Марко Краљевић). Таква подела би одговарала француским „сћапзопе де пезје“ (прве) и готап „соштој“

(друге). Кад је говорио о лирској

поезији, предавач је рекао да нема

ништа љупкије од стила тих пе-

смица“; „то је највећа савршеност

до које се могао дићи словенски

стил“. Податке о скупљању песама Мицкјевич је црпао из Вукових

предговора другог, лајпцишког и

бечког издања. Вука је помињао и у трећој години својих предавања,

упућујући на његов „драгоцени

Рјечник“

Говорећи о нашој народној поезији, Мицкјевич је поступао као импресиснистички критичар: износио своја запажања и утиске, анализирао песме. итд, непрестано се дивећи песничком генију стваралаца те поезије. Тако је један изи-