Наша књижевност
314
стински велики песник говорио на Париском колежу, у средишту западне културе и цивилизације, с највећим одушевљењем о нашој народној поезији, и с дубоким признањем за њезина скупљача, Вука Караџића, У то време Вук се још у својој домовини борио с великим тешкоћама да јој извојује место које она заслужује.
(Литература: Паул, Карел, Мик 5тећ. Катадае а Рогасћ, Зтамја, ТУ; Георгијевић К, Српскохрватска народна песма у пољској књижевности, Београд, 1936, издање Српске академије наука). к. ГЕОРГИЈЕВИТЋ
КОМПОЗИЦИЈЕ БРАНКОВИХ ПЕСАМА |
Досад је компонован приличан број Бранкових песама и ове композиције чиниле би читаву збирку да се уједно саставе.
Тако је, на пример, „Бачки растанак“ ставио У композицију Дионисије Де Сарно, а поједине делхове компоновали су Јосиф Маринковић (Свирац свира... и Коло), Јован Пачу (Коло), Роберт Толингер (Коло у берби), 8. Шистек, Божа Јоксимовић (парафразу Пере Деспотовића под именом Бачко коло), Ст. Шрам (Коло, по Јовану Пачу, Светолик Пашћан (Коло); Јосип Славенски (Коло),
Сем тога поједине песме компоновали су:
Стеван Мокрањац (Јадна драга),
Јосиф Маринковић (Путу крај),
В. Хорејшек (Нека сунца, Јадна
драга, Девојка на студенцу, Сретан пастир),
Хуго Доубек (Девојка на студенцу), Гвидо Хавлас (Нека сунца, Ране),
м
Књижевност
Роберт Толингер (Нека сунца, Сретан пастир, Девојка на студенЦу), Пе
Ј. П. Јовановић (Сретан пастир),
А. Милчински (Молитва),
Даворин Јенко (Укор),
Иван Зајц (Гусле моје, Укор),
М. М. Протић (Циц!),
Владимир Рљњотњевић (Јадна драга), |
Исидор Бајић (Укор),
· Јосиф Хаце (Кад млидијах умрети), :
Петар Коњовић (Ране, Њени јади), Светолик Пашћан (Јадна дрга) и
Крешимир Барановић (Враголије).
Сем тога, по народним мотивима, постоје напеви за „Гусле моје, овамоте мало...“ и „Кад млидијах умрети“.
Милан Ђ. Милићевић у свом чланку „Бранко Радичевић у Штубику“ казује како јесу јулу: 1872, дошавши у село Штубик, у Крајини .неготинској, као изасланик на испит у сновну школу, затекао народну свечаност на месту битке у којој је Миленко Стојковић победио Мула-пашу видинскога, После ручка наста весеље и песма. Најлешше је певао Деспот Стефановић, учитељ, који је пред гостима отпевао „Гусле моје, овамоте мало...“ а мало подаље од угледних гостију „и по коју Бранкову враголију“. „До тога доба, — вели Милићевић, — ја сам равних десет година по два месеца У години проводио на путу, и... нисам нигде чуо да се певају песме Бранка Радичевића... Први пут тада тако дубоко, готово Тимоку на обали, чух да се песма Бранкова пева усред сабора народнога“. (Бранково вече, споменица о прослави педесете године „Ђачкога растанка“ јануара 1844, — јануара