Наша књижевност

4 26 - “ Књижевност

Песма Бранкова, која је алегориска сатира и која се претвара час у хумореску или чак бурлеску, пуна је отменог патриотизма и љубави према своме народу. Она је пре свега јетка критика не само противника Вукових него и целог стања књижевности наше у Војводиви и у Србији у то време: Она је апотеоза Вуку и Црној Гори, свакако не само због јунаштва њена, већ због славног Владикепесника који је већ био издао „Горски вијенац“.

"(Она показује да је Бранко дубоко ушао у схватање тадашњих прилика онако како су их схватали и Вук и Даничић. Позивајући у помоћ и Симу Милутиновића, он овако узвикује::

Доба клето, Бог нам те не даф (01 Србине, куд си забасаог

До, јаде, ао, гујо љута,

Иди клета, ох иди ми с пута! Дајде, Боже, стрелу громовницу,

Да ударим ову отровницу, —

Ао Чубро, на што ли си стао»

Бог је теби гром у руке дао,

Удру гују, ох удари врага,

Да му није међу нама трага.

Он је знао да ће његова слободна поезија изазвати страшну опозицију код свих тадашњих књижевника, па је, ваводећи почетак своје љубавне песме, претставио како су мрачњаци-калуђери нагрнули на њега са речима:

Стан“, ниткове, стани, несретниче, Стани, уло, стан, безакониче, Стани, губо, стани, куго клета,

Да т научим тровати ми света |

Али он не остаје никоме дужан: ни матичарима, ни страшном калуђеру, на Хаџићу, ни осталим тадашњим псеудокласичним писцима, ни мрачњаштву у Војводини које прелази и у тадашњу Србију. Цела тешка атмосфера око Вукова покрета живо је и живописно претстављена. Али се јавља „чудотвор“ који чупа коров, разбија стење, гони облаке и цвеће расађује око прокрчена путаз;

Пут раскрчен, горе њиме ајте, Ајте горе, ал сем сећајте

1 Меп. „Песме Бранка Радичевића“, 1924, стр. 10, 2 Исто, стр. 95. Е 3 Исто, стр. 104.