Наша књижевност

Вуков дух и национална култура : 125

својим. Наравно, Даничић је проширио своја испитивања на целокупну област нашег језика, на све његове споменике, и старије и новије, на сва књижевна дела свих југословенских књижевности (сем кајкавске), али свугде где се приближавао савременој епоси Вукова дела, најисцрпвије проучена, чинила су њихову основицу.

Тако је Даничић сав израстао из Вука и развио се у великог истраживача нашег језика којему ни до данас такмаца нема. Поред велике способности, нарочито великог аналитичког талента, који се огледа у тачном обрађивању језичких особина, до на јтананијих прелива у значењима речи, — Даничић је примио од Вука и ову

велику идеју о своме назначењу, о својој мисији у нашем народу.

Од њега су потекле оне речи које је упутио омладини кад је дошла да га поздрави на једном путовању његову: „да се за народ умирати може на сваком за њега корисном послу“. И он је заиста сагорео, у дословном смислу те речи, на своме послу. После многобројних напора око издавања старих споменика, после израде онако обимних дела као што је његова „Српска синтакса“ (1858), он је издао и два речника, један у потпуности, „Речник из књижевних старина српских (1863—4), а други је тек почео издавати: то је Велики историски речник нашега језика, од најстаријих времена, који је почео објављивати у издањима Југославенске академије знаности и умјетности али га је већ на првој књизи његовој (1882 Г.) смрт затекла. Даничић је радио у толико праваца, његова су многобројна дела тако обимна да је било потребно цело поколење млађих снага “да његов рад продуже. Као и Вук, и он је био сав створен од једне стене; као Вук, и он је са научном страшћу прилазио својим испитивањима за која је знао да су народу корисна; као и Вука, многи савременици његови —_ нису га разумели... Даничић је светао лик не само као саборац Вуков који је 1847

Г. много допринео Вуковој победи него и као крчилац нових пу-

Тева у нашој науци и култури, прожет Вуковом моралном снагом и Вуковском постојаношћу у раду.

Други помоћник Вуков, али сасвим на другом пољу, био је Бранко Радичевић. И он је имао за Вука исто. одушевљење као и Даничић, и похитао је да га и он покаже целом народу већ у првој збирци својих песама која је изашла 1847 године. То је он учинио својом алегориском песмом, зачињеном хумором и сарказмом, под називом „Пут“. То је Вуков пут, трновит и мучан, који песник прати устопце и саопштава нам своје утиске.