Наша књижевност

4 24 = Књижевност

пити, он их је једини највјерније скупио и највјерније.их свијету предао. !-

Како је први пут ово о Вуку рекао, тако је целог живота о њему говорио. Ово нису биле похвалне речи ученика о учитељу који му је за леђима стојао и који је имао о своме трошку да изда дело учениково. Ово је било уверење које је прожело сву душу Даничићеву и цео рад и далеко после смрти учитељеве.

Ја нећу говорити о одбрани правописа Вукова који је био славни предмет Даничићеве научне расправе. Познато је, и ми смо у поменутом чланку говорили о томе, како је Даничић тако непобитним доказима, основаним на упоредном испитивању словенских Дезика и изврсном познавању српске грађе, доказао све ништавило свих тврђења, правила и теорија Вукових противника, а на првоме · месту њихова вође Јована Хаџића (Милоша Светића), — да нико није-озбиљно ни покушавао, па ни сам Хаџић, да Даничићу одговара. На научној и културној арени остао је Вук као дефинитивни победилац. Нешто је друго у свој прилици за нас важно.

— Даничић се не само у потпуности вратио своме матерњем језику него му је дао, до последњих танчина, облик Вукова језика. И како је тада почео да пише тим језиком, он је њиме писао за све време свога живота. Њиме је написао и ово прво сво је научно дело и сва остала многобројна научна дела, њиме је преводио и историју Мајкова, и „Писма о служби божијој“ и „Стари завет“. Колико је он далеко ишао у усвајању свих особина Вукова језика, види се и по томе што је на писму стално употребљавао јужно наречје (само је 1857—1858 г. писао источним наречјем), иако су војвођански књижевници били искључиво за источно нареч је.

Даничић је у целом раду своме полазио, на првом месту, од Вукових дела и, нарочито, од његова речника од 1852 г. који је Даничић, под руководством Вуковим, и спремио за штампу. Тако је на пр. „Мала српска граматика“ (1850 г.), која је послужила као основица каснијим граматикама нашим, па у деловима о промени облика и великој Маретићевој граматици, изашла потпунце из Вукових радова. У својим прослављеним акценатским студијама“ у којима има тако много личних испитивања Даничићевих, полазио је свугде од Вукове грађе. Па тако и у другим доцнијим делима

: Ђ. Даничић, „Ситнији списи“ | (1925), стр. 45 („Рат“, 61). г Њих је све Српска академија наука издала 1995 г, поводом стогодишњице од рођења Даничићева, у засебној књизи („Српски акценти“).