Наша књижевност
130 ; - А Књижевност
тача наше националне културе, генијалног Вука, неготворачки сарадници његови на истом делу на ко јем је и Вук радио, Место једнога Вука добили смо после 1847 године четири Вука, од којих је свако својим примером показивао да се само онако како је Вук тражио могу дати велика дела. Даничић је својим радовима избијао из руку Вукових противника оно оружје које је било у оптужби Вукова језика у несавршенству и неподобности да се њиме обрађују научне теме; Вуков превод „Новога завета“ показивао је, са Вуковом гипкошћу, како треба градити нове речи или узимати из словенских извора када књижевнику устребају; Бранко је дао целу лирску симфонију, беспрексрну по хармонији и лепоти звука, а некадмашни Владика Петар Петровић Његош показивао је да се и у малим народима вију гнезда генијима ако их у стваралаштву води народна мисао, народни дух, народна срећа и народни јевик. Нико од противне стране ништа више није могао рећи, толико је било огромно преимућство ове славне четворице над свим оним што се тада у књижевности нашој јављало. Они су се наметнули, силом талента свога и силом унутрашњих квалитета својих, за вође наше тадашње културе. Вуков дух славио је своју велику победу, јер се почео рађатиу следбеницима и сарадницима његовим. Он се сада могао, под утицајем дела ове групељуди, родитимн у сваком оном у којем је живела непомућена народност ср пска. Тако су се почели враћати Вукову духу они који су могли отрести са себе оно ненародно што се било нахватало под културним неприликама тога времена, а, с друге стране, почели су му прилазити — као. некада Даничић и Бранко — и сви они ко ји од ненародне културе још нису били дубље захваћени.
Тако је створен, у другој половини ХТХ века, онај културни преокрет којим се наша књижевност тога времена разликовала од књижевности и културе прве половине ХЛХ века. Само је велики Вук био веза тих двеју половина.
Народни књижевници вратили су се и враћали су се после 1850 године народном врелу које је било у њима самим. Они су знали за Вука и његов рад и његових помагача, водили су рачуна "до извесне мере о њиховој проповеди, али су се сада наслањали пре свега на оног „Вука“ који је био у њихсву властитом народном језику. Тако се у нашој култури пробудио Вуков дух.
Зато се наш књижевни језик почео онако моћно развијати у другој половини Х1Х века. Појавили су се нови ствараоци, у нај-
=