Наша књижевност

До Вука и од Вука У 109 _

"_ратура откине од мртвих облика прошлости и претвори у нове ква-= литете, преко којих ће одговарати друштвеној стварности и у њој бити широко приступачна. А у другом смислу, регресивне дру= штвене снаге задржавају је у аквиру старога језика и преживеле садржине, који ће је изоловати од времена и средине и ограничити само на више, елитне друштвене кругове. Тим латентним, али дубоким и углавном неплодним трвењем ових двеју тенденција испуњен је цео ХУШ век, па се оно преноси и на прве деценије ХТХ века. И да није било Вука Караџића, оно би дуго још притискивало ·_ и стерилизирало српску књижевност. И пре Вука Караџића је у српској литератури ХУШ века било напора, који су понекад врло завимљиви, па чак џ значајни, да се књижевно стварање отме од духа, језика и стила ко јему је наметнула стара српска књига и да се створи једна литература која ће присно и разумљиво одражавати духовне потребе и животна расположења младог српског грађанства. Такав је један пример и гра_ ђанска лирика у ХУШ веку, кроз коју занатлије и трговци непо– средно и интимно казују своје поетске мотиве, у акцентима понекад управо дирљиво лирским. Она уствари и јесте најживљи и нај· непосредни је изражени књижевни моменат у ХУШ веку. Али приГушена књижевним традиционализмом, који није трпео профану“ инспирацију, вити поетски језик који се народски упрошћава, та. поезија остаје потпуно запостављена и бива заборављена као уметнички недостојна. Грађанство није могло да подигне своју лирику до права да буде уметнички призната и усвојена. Други пример је још значајнији. То је случај Доситеја Обрадовића, који изванредно илустративно, скоро симболично карактерише и само време. Као што је и грађанско друштво тога доба у првим тренуцима било тесно везано за цркву и прожето њеним мистицизмом, па се постепено од тога утицаја ослобађало и еманциповало, тако се и Доситеј Обрадовић из религиознога фанатика, што је у почетку био, претвара у побуњеника „на цркву и слободног мислиоца. МИ од тога тренутка 'он јели животом и делом очигледан пример своме времену и своме сталежу како дух треба ослобађати од мрачних омамљења прошлости и подвргнути га власти здравога разума. (Он се сваким чином труди да код својих суграђана. пробуди свест 0 савремености, 0 новим идејама, о новим друштвеним проблемима и правима, утврђујући им тако грађанску самосвест. Формулатор морала, етике, филозофије свога сталежа, он идеје рационализма чисто практично примењује као прву и основ—