Наша књижевност

НА ТРИДЕСЕТОГОДИШЊИЦУ ОКТОБАРСКЕ

__РЕВОлЛУЦИЈЕ

Са врха куле, с кремаљског бедема, већ триест лета озарава свет Е румени блесак нове зорњаче.

Поносна звездо, узданице људи, да л ћудљив случај тебе одвоји, и постави те на тај светлоказ, Словенском соколу дивно седало>

Трепере зраци цвеговима пет, свакоме будном оку видљиви, језику сваком разумљиви збор:

— „Ја нисам муња, нисам метеор; за тренут они запарају свод

те неко само назире им траг.

Ја жарки плод сам с гране Истини. Узбра ме Човек ока пламеног,

_ векова магле оно продире;

А реч му, као дим распирује Кукавне маште привид — наказе. Његова воља, рука дивова,

"Стави ме ту да светлим људима. Спрудова претње да им откријем, Неправде, замке подлих закона, Ублажим слутње, страх подозриви, Да с брижне усне осмех полети, Да погружен се једном усправи,

У песму — клетву труда — претвори.“

па.