Наша књижевност

На тридесетогодишњицу Октобарске револуције 347

Тридесет лета, шта су оку — уху, Том човечанству што пре памтивека Ко плахо звере из пећине крену, Нижући пас за пасом, не бројећи, Од падања под грмљавином нице

До горде власти над силама њеним» Три откуцаја, три кратка трзаја · Казаљке грдне на времена плочи, Па, ипак!...

Откако сунце чељад своју витла три мига му не беху никад бржа, за земна бића никад тако дуга. Тридесет лета»... Тридесет столећа не дароваше досад никад земљи, толико, кео овај људски рок.

Железна коб тог древног Пандемонија: свег живог јагма, клање без престанка провидна маска љубави, човештва над саможивља отврдлом гримасом, безочна игра милосрђем, мржња,

_ мржња и завист, узајамне варке, —

то је начело прашумско и морско

и двоноге дивљачи!

А, у ту купу зноја, суза, крви,

од часа на час, кап човекољубља

"и долив који заношљива пића

за сан о крају где бела јањад пасе,

и кротка раса у одори белој наставља своје благе обичаје.

без ичијег противљења... дивно!...

Високо сија Петокрака Звезда, над планинама, над половима светли. Од ње су лица, очи осијане, и с Екватора безазленом Црнцу и Ескиму под залеђеном кором. Надносе длан над веђе трудбеници