Наша књижевност

348

Књижевност“

да сагледају образ истини:

— Човече!' У шаци својој држиш земни шар, ко златну утву мрежом си је сплео, дробиш јој, бројиш невидљиве чести, сазн'о си њене законе а она сазнаје твоје, све што ти је дала ти враћаш њој, а твојим људским духом надахњујеш је. Отаџбина хорди, крвожеђа и ненадних удара, од братских канџи, врелих ожиљака, домаја биваш збратимљених људи, под рујним сјајем Петокраке Звезде!

Почивај мирно, Иљићу! Прогледао је милионски пук велика твоја љубав, слепи џин. Од јеке твога ударнога Слова заљуљала се светина ко магма. Из праскозорја овог рађа се;

из Безобличја, Човечанства лик, из метежа и тишме, складни хор, из тиске, танац радоснога рада. Почивај мирно, Иљићу!

Виши је, виши твог покоја лбг од пирамиде које ропски бич и страх тирана од расула дижу.

Нардда коло око тебе бде, животом бруји гробна ти тишина п звонком песмом чекића и српа!...

ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ