Наша књижевност

Поема за нас

299

ил једно и друго, и у исти махг

О, не питај више!

Кроз Железник сада

сви возови хукте,

сви возови слазе

из детињства мога,

из снова, из маште. Погледај! Пролазе!.

Крај пута, крај глога, кроз поља, кроз баште —

"фарови им букте!

Симфонија то је, поема живота; рујна зора моја и најлепши зов. Симфонија боја, симфонија звука, симфонија рада, симфонија мука

"из којих се рађа

живот бољи, нов.

И зато не питај: зашто волим све тог Свежину пролећа

и небо јесење; танан мирис цвећа, жарко, топло лето; буру и мећаву, вијавице љуте; сумаглицу плаву, завејане путе; тамне наше горе

и оштро камење;

и сутоне модре

и блиставе зоре. Не питај, већ прођи