Наша књижевност

Једна породица у доба смене векова 409

молби ученика него и своје жене чим би настали пролећни дани да се дспусти купање на школском купатилу.

Једнога јутра, ма да јсш жарко лепо, Анђелићке нема на плажи. Нема је ни сутра, ни преко сутра.

= Где је докторка

= Па згр нисте приметиле, слатке мојег

И све су се пријатељице надале добром, али и страховале. а

Пред Божић родила је докторка сина, А др Анђелић, као добар Србин-романтичар, није га крстио ни у једној велелелној грчкој цркви, него у малој капели рускога. конзулата, зато да се не би појало на грчком, него на старословенском, и замолио је кума да његовоме сину да име Душан.

А јеш пре крштења, као што у бајкама за децу долазе виле да дарују малога краљевића, тако су доктаркине пријатељице и

познанице долазиле да њеној беби даду поклон. Сусетка Гркиња.

донела је звечку од филигранске срме, бакалка Јеврејка, код које су пазарили, поклонила је диван вез, а професорке су испод јастука дискретно стављале по један наполеон.

Међу професоркама из Србије, Босне, Војводине, Македоније била је и Лисјена Белић из Швајцарске. Удала се за Белића када је он студирао у Лозани.

Професорке су разговарале:

= Само да јој ово дете остаче!

= Тако слатко... округло, румено...

= Не бих просто рекла да има три недеље.

— Кажу да је и прво било тако наизглед здраво!

= Мало дете зачас заковрне!

А. Лисјена се љутила:

— Соттеп« рошуе2-уоџ5, тез сћегез, фајте а шп ђеђе 5! пурпоп Сапе де таџуај5 ргезагез!

Јелена је сада била најбоља пријатељица Лисјене Белић. Од свих Српкиња у Солуну Јелена је најбоље знала француски. С њом и са обргзованим Туркињама, оним „новим“ које су још чамиле иза трулих кавеза на мемљивим миндерлуцима, а читале тако мирисне париске романе тога доба, могла је Белићка да говори о Флоберу и о Золи и уживала да слуша како Јелена страначким изговором рецитује Рембоа и Бодлера, па је онда њој читала те стихове

и знала да је сада француски изговор бољи, али је осећала и то да је казивање слабије.

%