Наша књижевност

чије очекивао, није чак ни сањао. Набавио Крле воду, умио се Вања,

букао Крлово одело и више ништа на њему није показивало да је војник који је прешао у борби пут од Мајкопа до Београда. Био је пред Крлом дечко крупних очију, румених образа, прћастог носа, дечачки свежих усана, од којих је горња била мало подигнута, па се стално видели бели зуби. Док се Вања прао, Крле угледа огромну бразготину на врату која је повредила пршљенове тако да је једва окретао главу. Ту је рану задобио приликом ослобођења Харкова. Крле се интересовао, распитивао, па Вања извуче кошуљу из панталона и показа му трбух на коме се видела још дужа бразда. У стомак је рањен приликом ослобођења Одесе. Тада је Вања био падобранац. Крле сазнаде да Вања има двадесет једну годину, У војсци је од 1942 године, а пре тога је студирао у Москви певање. Имао је три ордена. Гледа га Крле и никако не верује себи да је тај дечко Рус и да је његов гост.

Београд трешти, урлају чудовишта, лају, па се омире, ућуте, а Крле и Рања се растуже. Кад опет почне борба, они се развеселе, јер знају да се приближује слобода. ;

Вања је био право дете, пео се на кров да боље види ситуацију, а Крле је стрепео за њега, али га пратио. Вања није могао да се смири, стално би био на крову, па кад је још спазио Немца са шлемом испод њих на прозору, хтео је да пуца. Тада му је Крле подвикнуо, рекао му да су пропали ако их још. Немци примете, а не могу баш ништа да учине. Кад је Вања разумео, умусио се и молио Крла да му опрости, а Крле се готово расплакао због тога.

Вања је испричао цео свој живот Крлу. Био је родом из околине Кијева; отац и мајка су му живи, бежали су чак до Урала, али сад су опет у Кијеву. Отац му је механичар. Вања је имао сестру и још два брата: Никола, најстарији брат, погинуо је код Москве 1941 године у октобру месецу, а други брат и сестра су мали: Ана има девет година, а Миша тринаест година.

Причали су: цело послеподне и Крле је гледао Вању и уживао у њему, у његовим брзим покретима, гласу, у његовој младости. Први пут у животу помислио је Крле како би то била велика срећа да и он има толиког сина. Вањини образи били су округли и румени, а очи крупне и плаве, и стално је имао нешто на лицу као осмех. Покаткад би се Вања сетио Мише и Игора, и тада би побеснео, хтео је да иде, да се бори и погине, као што су и они погинули. Муку је имао Крле да га задржи, објашњавао му како не може да се прође од Немаца и како ће га убити, ако изиђе. Вања

5