Наша књижевност
МЕ о ка уста 4
Син 37
смири. Сад је требало да иду у подрум биоскопа „Јадран“. Опасно је, знао је добро Крле, али му се чинило да ће тамо бити сигурни. Ништа нису оставили у Крловом и Матином стану, понели су чак и Вањино одело; Крле обукао Вањину блузу, на којој ау висили ордени, да му сачува, али преко ње је обукао поцепани џемпер. Вања је имао да ћути стално, а Крле ће да прича. Неко време су се одмарали у једном препуном подруму, па изиђоше на улицу да иду у биоскоп „Јадран“. Напред је ишао Крле. Кад су били насред улице заурла невидљиви Немац: (Спој
Крле стаде штитећи својим телом Вању и поче да врска очајничким гласом тресући својим танушним рукама. Понављао је стално: хлеб, вода, пријатељи, и показивао према биоскопу „Јадрану“. После неког времена Немац им одобри да иду даље, али средином улице и с дигнутим рукама. У размаку од педесет метара Немци су их зауставили још пет пута, и увек је Крле говорио исто тресући се сав, а иза њега стајао је Вања дигнутих руку и нем. Крле је викао да је Вања његов син и да је он, Крле, његов отац. А кад су се најзад спустили у подрум биоскопа „Јадран“, тамо је било светло, гореле су две карбидске лампе и било је много света. Изненада из гомиле викнуо је Мате, огроман, виши од свих:
— Крле, — и дотрчао, шчепао Крла, загрлио га и почео да га љуби. — А ја мислио: ти си погинуо и кунем себе што сам те пустио, што те нисам довео. Ко ти је овај младић» — окреће се Мате Вањи.
— Не знам ни ја, глувонем је. Залепио се уз мене као пас, па куд ја ту и он. А сад нас замало Немци нису побили, — прича Крле мирно и равнодушно, док их људи, жене и деца, који су се сјатили око њих, гледају радознало, и чуде се како су могли сада да дођу. %
Вања се осмехује, образи му се румене, а очи гледају с љубављу у Крла.
4
Слушали су борбу из подрума; по тутњању осећало се како наваљују партизани и Руси, па се одједном све ућути, и чини се — ту су, а после као да је неко тај талас одбацио. Док трешти и урла, сва су лица радосна, ведра, а кад настане тишина, све покрије ужас, јер не може више да се чека. Ко крене из подрума мало више горе, чује метке како зује, звижде кроз тишину.